Namina
kletva
Eva nikada nije shvatala zašto Adam pod tamom
zvezdanog neba odlazi da se klanja Bogu. Nije razumela kako su to Bog i
mesečina povezani. Zar Bog nije bilo Sunce. I zašto se ona nikada nije klanjala
mesečini? Da li je to bio neki novi greh koji je u neznanju počinila.
Podozrevala je povremeno i da to Adam odlazi da se
klanja senci neke od predhodnih žena, ali znala je da je mržnja prema Lilit
prevelika da bi on učinio nešto tako. Čula je priče kojima su se došaptavali
anđeli, priče o još dve žene, ali i to da je Adam odbacio jednu od njih. Onu,
koja joj je prethodila. O onoj drugoj, znala je samo da se zove Nama i da je
crvenokosa poput đavola, i da je poput Lilit i ona živela slobodnim životom i
nije se klanjala svome muškarcu. Koji je njen greh pred Bogom, nije znala.
Možda se i ona usudila da traži nešto neprimereno. Možda je zahtevala jednakost
poput Lilit. Možda je ljubila anđele. A možda je Crvena bila stvorena kao anđeo,
pa pala u zagrljaj čoveka. To bi bio dovoljno strašan greh da je Bog izgna iz
raja. To bi i objašnjavalo kako je ona još živa, uprkos počinjenom grehu. Ni
Bog ne može ubiti prvorođena bića. Lilit je dokaz. Ništa joj nije mogao – čak
je i (svoju) ženu zbog nje izbacio iz kuće. Šta god da je razlog imao je neke
veze sa tom crvenokosom ženom o kojoj je bilo zabranjeno da se govori. Pitaće
Adama jednog dana. Sada očito neće da govori o njoj. Kad bude spreman ispričaće
joj. Sigurna je u to. Dele sve pa nema razloga da joj ne ispriča o životu pre
nje.
Prošlo je već pola sata kako je Adam otišao. Penjao
se uz brdo u čijem su podnožju upalili vatru i rasprostli haljine u nameri da
naprave postelju. Pogledala je u pravcu kose uz koju se uspinjao. Još malo pa
je dospeo na vrh. Znala je da će provesti tamo neko vreme razgledajući planine
i reke i tražeći put koji će koristiti sutra. Možda i narednih dana.
Uvek,osmotri put pred njima i izabere onaj na kojem će se najmanje umoriti, na
kojem će biti hrane i vode za piće i koji će ih konačno dovesti u zemlju izemđu
reka, negde pored mora. Tamo će podići svoju neseobinu i čekati milost Božiju.
Ponekad sumnja da Adam u tim trenutcima kada je sam na planini razmišlja i o
svojim prethodnim ženama. Sluti to, pošto ih on ne spominje. Onu zmiju Lilit i
ne mora pominjati, ta nam je dovoljno zla nanela, ali volela bi da joj jednom
ispriča o druge dve. Žena ne treba da je previše znatiželjna, ni nesmotrena da
ispituje svoga muža o onima koje su joj prethodile, ali ne može a da nikad ne
posmisli na njih i da se ne poredi sa njima. Čak ni kada joj je jasno da je on
nju, i samo nju izabrao. Čak i kad ju je
izabrao birajući između Boga i nje. To saznanje godi svakoj ženi, ali crv sumnje
neće zato prestati da je izjeda. O tome će misliti sutra – sada je suviše
iscrpljena i iskoristiće dok se Adam ne vrati da bar na kratko sklopi oči i
odspava. Možda će opet sanjati sinove. Taj san joj se dopada. Već je zamišljala
i kako da im nadene imena: Avelj, Kain, Set... njena deca i koliba između dve
reke... mila misao koja je uvlači u san.
Za to vreme Adam se još uspinje ka zaravnjemom vrhu
sa kojeg se vidi dovoljno daleko da može isplanirati njihovo kretanje. I njega
zaokupljaju mnoge misli. Ali on ne dozvoljava svakoj da ga dodirne. Ne, neke
misli moraju ostati daleke, ne sme dozvoliti da mu se previše približe jer mogu
se ušunjati u srce. A to bi moglo da izazove nove probleme. Ne želi to. Nikako
sada. Sve što želi je da sada dođe do obećane zemlje. Samo ga nada u to
obećanje primljeno u snovima ispred rajskih dveri još drži od toga da se ne
raspadne. A on mora ostati priseban i odvesti sebe i ženu do mora, u deltu
između reka tamo gde ga Bog još može čuti kako gorko plače i kako se kaje, što
ga je izneverio i podlegao iskušenju. Ona nije znala – Lilit ju je prevarila,
to ide na njenu glavu. Ali on je znao, i izabrao je ženu pre nego Boga. Odrekao
se tvorca zarad suknje, i pohotnih nogu koje suknja skriva. I osećao se dobro
zbog toga. Kao da je to neko dobro ili herojsko delo. Izabrati ženu, odbaciti
Boga. Tvorca.
Pre se nije dvoumio i lako bi se otresao sećanja na
ženski plač kada bi ga Bog pitao da izabere. Uvek bi birao Njega. Sada je
izabrao nju. O Bože kakav nesmotren, kakav, ogroman greh. Ali nju je voleo.
Voleo je i one pre nje. Samo ne dovoljno da se zbog njih usprotivi Bogu. Ili
možda samo umišlja da je bilo tako. Lilit nije mogao voleti. Od prvog dana ona
je bila nepokorna i divlja. Ali Nama? Crvena je bila mirisni pupoljak čija
lepota nadvisuje i onu skrivenu, u svetlosti, od ljudskog pogleda. Bog ju je
stvorio plavooku i vitku da prkosi lepoti plodova drveta života. Kao da se i on
sam – Tvorac – trudio da u nju sažme svu putenu radost života. Kao da je njome
hteo da prkosi svakolikoj lepoti svoga vrta – mora da je tako, jer Adam nikada
nije video stvora sličnog Nami. Njena ženstvenost prevazilazila je suptilnu
lepotu prirode. Od svih božijih dela ona je bila najuspeliji estetski doživljaj
i delo dostojno svake pohvale. Mnogo toga bilo je zastrašujuće u Naminoj
lepoti. Sve na njoj prevazilazi okvire očekivanog i mogućeg, sve je negde na
nivou izmaštanog. Kad ju je prvi put video mogao je samo da progovori sledeće:
„Ti si izmaštana. Ti si izmišljena. Zar
ne bi trebalo da ostaneš u mašti?“ Nije se naljutila, samo mu se osmehnula
tim punim usnama muške želje i odgovorila: „Ako
sam i stvorena u tvojoj mašti, zar nisam za tebe rođena?“ Umiljato poput
lavice crvene grive upijala je njegov pogled i šibala ga svojim (pogledom), za
koji se bojao da može da ga gurne preko ivice. I tragao je za sigurnim osloncem
dok ga gleda, jer drhtao je iskonski pomeren sa mesta na kojem je nastao i u
kojem je proživeo čitavu jednu večnost pre nego je sreo crvenokosu. Bila je za
njega stvorena i on je to znao. Ali i nju će izgubiti. Možda iz straha, zato
što se nije umeo sa njom smejati i radovati onako kako je to njenoj prirodi
bilo potrebno. A možda je i strahovao kud bi ga ona mogla odvesti. Njega i
njegovu strast. Možda dotle da prkosi Bogu.
Crvena nije bila poput Lilit. Ona nje bila zver, već
pre anđeo čiju su kosu izvukli iz vatre i vetra. O njenim usnama mogao bi da
piše pesme, ili da uzdiše misleći na njih. Njen hod po vodi i uranjanje u vodu
postanja delovalo je na njega poput velikog praska. A možda je i bio veliki
prasak. Prvi od mnogih koji će odrediti ljude i način kako će kasnije voditi
ljubav. Bila je oličenje strasti i želje, i oštra britva koja ledenim pogledom
raseca razum – bila je previše za čoveka. Čak i onog koji je tad bio. Možda
previše i za onog koji je prvi stvoren, pre prvog sagrešenja, kada je čovek još
bio veći od sveta, a život od vaseljene. A ona, ona je bila previše i za jednog
takvog čoveka,mladog i neiskusnog u želji i ljubavi... a bila je željna da ga
uči... i on je bio željan da uči od nje... ali nije mogao... obuzeo ga je
stid... želja za pokoravanjem... i ta želja bila okrenuta Tvorcu, ne njoj...
kojoj je on bio jedina želja... bilo je to u nekom prethodnom životu... pre
Eve... pre one želje koja ga sad pokreće... zato na tu želju ne sme misliti...
mora je potisnuti.... daleko... duboko... u sebe...
Zato umesto da pogleda prema mesecu koji ga podesća
nja nju... gleda u kameni pejsaž pred sobom... toliko je puteva, a on je tako
mali pod ovom kapom nebeskom... Bog je tu da ga vodi... i mesec... i zvezde...
Mesečina je bila još mlada. Mesec još nije bio pun,
ali bilo je dovoljno svetslosti da obasja kamenu dolinu koja se pružala pred
njima. Negde tamo nalazila se plodna ravnica između dve reke – mesto na zemlji
gde je Bog stvorio raj. Tamo se zaputio sa Evom. Ako ga je Bog i uništio, nešto
je moralo preostati, nakon njegovog rušilačkog besa. Bar, neka oaza. Ako ni nje
nema, bar je zemlja plodna – tamo će zasaditi vrt, sličan onom iz kojeg su
izgnani. Podići će hramove Tvorcu i slaviti ime njegovo. Pokajaće se i moliti
za oprost. Veliko je srce Njegovo – primiće ih nazad u svoje skute. Njega i
Evu. I porod njihov. Ali šta će biti sa njih dve? Sa Lilit i Navom? Šta će se
desiti Azraelu? Njih je proterao Urijelov plameni mač, njega, odbacio tvorac
neba i zemlje i poslao ga da luta pustahijom poput njih. Možda će se jednoga
dana sresti negde u nekoj zabiti. Da li će se onda pozdraviti poput prijatelja
ili kidisati jedni na druge?
Azraelovoj naravi ne treba verovati. Ni Lilit.
Videli su šta su do sad bili kadri učiniti. Njihova duša je pogana i tamna. Ona
proždire... i njih, i ljude oko njih... treba ih se čuvati... njih će
zaobilaziti i gledati da izbegnu... ali Nama... šta je sa njom... Crvena nije
bila poput Lilit. Ona je bila slobodna i zahtevala slobodu i nije se dala
sputavati, ali u njoj nije bilo zlobe. Ona nije načinila nikakvo zlo njegovim
ženama koje su došle nakon nje. Negde mu se činilo da ih je čak žalila, zbog
zle sudbine koja ga je pratila od prvoga dana. Ako mu je sudbina bila da gubi
žene koje je volio ona je znala da mu oprosti to što nije bio onakav kakvim ga
je zamišljala. Nije se bila spremna pokoriti njegvoj volji, ali bila je
otvorena za ljubav, čak i onda kada je ostala bez sama, nije druge sprečavala
da okuse ukus ljubavi koji joj je uskraćen. Ona je bila glasna i neposredna –
potpuno suprotna onom kakav je on bio, kada je bio sa njom. Njega je još mučio
stid od nagosti lepote kojem je svedočio, a ona je svoje telo nagovala poput
želje koju je u njemu budilo. Ona je želela da priča i prstom natopljenim u ognjenu
zemlju pisala je nekakve simbole po kori drveća i znakove po telu. Šare ispisane
njenom rukom nisu unizile već naglasile njenu lepotu. Ona je bila slovo i glas,
i onaj ko bi pročitao natpise na njenom telu znao je da je osetio sreću. Ona je
mogla usrećiti čoveka i iz daleka, samo svojom pojavom. Nije morala poput Lilit
da zaroni u nečije telo ili telo primi u sebe. Ona je imala um podjednako
izazovan kao njeno telo. Upustiti se u njega i prepustiti se razgovoru činilo
mu je zadovoljstvo. Sa njom nije kao sa Evom i Lilit bio osuđen na stege i
granice tela. Sa njom se moglo uzdisati na mnogo drugih načina.
Uzdisao je kada je bila daleko od njegovog tela koje
je žudilo za krivinama i prevojima njenim. Smišljao joj pesme. Nije ih nikada
njoj priznao da ona prethodi svakoj njegovoj misli i izražaju. Jer stid i strah
bili su preveliki. Kako jedna žena da prethodi Bogu. Pa Bog ju je svorio. Nije
bilo obrnuto. Ona je bila otrov mislio je tada. Otrov koji ga polako ubija.
Nešto što ga truje protiv Boga i ljudi. Nešto što u njemu budi želju na koju
Bog ne bi naklono gledao. Pitao se ponekad koliko je Bog utrošio zvezda da bi
je stvorio? I je li to učinio samo da odvrati njegov pogled od neba, ili ju je
stvarao za sebe, pa ponudio njemu, samo ne bi li proverio da li je otrov koji
je stvorio prejak ili dovoljno sladak. Mnogo
je pitanja koje mu se vrzmaju po umu dok promatra kameni predeo obasjan
mesečinom. On je izabrao Evu i sad pripada njoj, ali ne može a da se ne zapita
gde je sada Crvena. Šta radi? Kome sada muti pogleda i u čvor izvija misli. Gde
je ona koju je on sa prezrenjem dostojnim sluge božijeg odbacio prigrlivši
tišinu, odbacivši smeh i med sa usana za njega stvorenih.
Misli o njoj. Oprezno. Pazeći da mu se misli i
sećanja previše ne privuku. Još se plaši Azraelove kletve – da će ljudi za
njima dvema trčati dok god pod nebeskim svodom budu koračali. Možda i hoće.
Neki drugi ljudi. On ne. Odavno je odlučio tako. Zarad Boga. Zarad Eve. Zarad
sećanja na njih. Zato što je taj zavet i obećanje dao sebi.
Ali sada, ovde, na planini, ne može da ne izgovori
molitvu. Ovo je molba njoj ili Bogu, ili njegovom srcu, ili nepoznatim dušama
smrtnika koji će jednom koračati zemljom. Ovo je molitva koja to nije. Par
intimnih reči upućenih mesečini koja negde grije i njene crvene uvojke... i
grli je oko struka...
„Bila si moja, a ja ti nisam dao da se tako osećaš.
Ignorisao sam i isključio te – tvoj život, iz blsikosti moje. Umrla si od
ćutanja kojim sam te zatrpao. Nisam to znao, tada. Shvatam, sad, kada je
prekasno. Ne smem lagati. Neću to. Nisam mislio na tebe već dugo. Bežim od sećanja,
zato što te u njma još mogu sresti. A bolno je naleteti na tebe. Pretiš mi potonućem
kao ledene sante brodovima na severu. Nisam mislio, a opet me je sustigla misao
o tebi. Povredio sam psa – ignorisanjem. Tuđeg psa. Sada znam koliko sam te
povredio. Izvini.
U konačnom bilansu mog bitisanja, ti si najveća
pronevera. U minus sam pretvorio tvoja očekivanja i ti si me za to nagradila
poverenjem, srećom, ljubavlju. Onom istom, koju sam ignorisao i sad me je
sramota bezosećajnosti koju sam predstavljao,
a bio sam spomenik titanima, ili si me ti takvim izgradila u svetlu ljubavi
svoje.
Moji unutrašnji porazi – o njima se ne zna – baš kao
ni o tebi. Branim ih ćutanjem, a o tebi najviše ćutim. Moji porazi – tamni kao
noć i tek po neka svetlost dalekih zvezda, i ti rođena i okupana u svetlu
zvezda. Još sijaš, poput meseca, na tamnom mebu prvorođenog greha. Ti koja si
prethodila čoveku moraš biti zaboravljenja da bi se sakrila njegova sramota.
Zato ćutim i nastaviću da ćutim – o tebi, jer samo tako znam.
Izvini, moj najveći
poraze. Izvini. Bez reči, u tišini, pokoravam se tvojoj svetlosti... na
trenutak pretvaram se u svetlost i grlim te belinom ove zvezdane noći...“
Izgovorivši molitvu u tišini, spuštene glave, Adam podiže
oči i gleda u nepreglednu golet pred njim. To je budućnost koju će učiniti
plodnom. To je sudbina koju mu je zakon nametnuo. Oseća nalet vrelog
pustinjskog vetra koji ga primorava da još jednom sklopi oči. Kad ih otvori
njegov pogled uprt je u budućnost. Prošlost ostavlja na ovom mestu. Oslobađa je
se pre nego krene natrag ka postelji u kojoj ga čeka Eva.
