Sukuba

Sukuba

 

Sklopim oči i zaspim. Potom sanjam.

U gluvo doba noći dolazi mi u snove. Ima već vremena kako me u snovima opseda miso o njoj.

Misao, ili slika? Ne znam. A rekao bih oboje.

Gledam je usnulim očima. Nije se promenila. Ostala je ista kao što sam je upamtio. A upamtio sam i miris. Sa njom i on dolazi u snove.

Priđe mi, miluje me po kosi, onda me opkorači i zajaše.

Izgubim pojam o vremenu. Ko zna koliko vremena provedemo tako. Ona me draži. Ja se prepuštam. Uvija kukove i jaše po mojoj iznenada razbuđenoj muškosti…

Sve dok je ne iscedi…

Pokupi svaku kap svojom nutrinom lagano se klizajući na sećanju na tvrdoću mladosti, jer čak i u snu, znam da su to neka prošla vremena i da ona nije stvarna. Stvorio ju je moj um. Po slici one, kojoj su pisani drugi ljudi i druga sudbina. Meni je sudbina donela nju – Sukubu.

Bog me se odavno odrekao, pa što onda da se i ja, zbog nje, ne odreknem njega. Zbog nje.

Bolji razlog niti imam, nit mi treba. Konačno, ona mi noću dolazi. Za nju, ja sam plod i žetva. Ono što prethodi, onom čemu služi. A svi služimo nečemu, ili nekom.

Ja svojoj iluziji, ona svom naumu… ili svojoj iluziji… to ne pitam… Ona ne kaže ništa, ali ima onih koji kažu… a, ja baš i ne držim do onog što kažu… ti, koji o svemu imaju nešto da kažu…

I onda, taj trenutak, kad se san menja i iz žudnje postaje mora.

Ponovo me miluje po obrazu. Potom, njena ruka sklizne na ramena, pa na grudi. Spusti je na pravo mesto, pa pritisne. Rebra slomi, a srce isčupa.

Gledam ga – moje srce. Još kuca, a ona ga prinese ustima i zagrize onim svojim debelim crvenim usnama. Prostreli me, uz to, tim svojim ledenim pogledom. Posle se sve zamagli. Još je tu. Na meni. Čujem klepet krila, pa vrištanje…

I onda se probudim… Shvatim – ja vrištim… Nikako da se naviknem na tu sliku, koja se ponavlja. Ako je sudbina, ne marim. Neka bude. Samo, ne bih da, vrištanjem, plašim decu što spavaju u susednom stanu.

Skupljam hrabrost. Godinama. Da je pitam - Jesi li ti samo epizoda u kojoj je um zaveo telo? Ili dar sa neba? Šta si ti?

Bojim se odgovora.

Bojim se napuštanja.

Ne znam čega se bojim. Znam, da se bojim.

Možda, gubitka… Ko zna kako furije reaguju na neugodna pitanja…

Pitam se hoće li me napustiti ako joj postavim pitanja. Hoće li je uvrediti činjenica da ju je usnuli um stvorio po liku žene koja ga je jednom davno, drugačije – onako kako to samo žene znaju, ujela za srce?

Hoće li mi reći da je ovaj san, samo patetični pokušaj, da vratim lepotu, koja me nije htela. Da je bar u snu za sebe osvojim i prigrlim?

Šta će mi reći? Kako će me za srce ujesti, jedna Sukuba, kad je pitam, zašto mi, lice, koje je davno trebalo biti izbrisano iz sećanja, svake noći dolazi u snove?

 

Priča koju radnik nije ispričao o sebi, jer je se stidi, pred sobom

 Nedodirljiva

 

Ja ne tvrdim da te volim, nego da si moja savršena iluzija. Više od toga nisi mogla postati. Ni zakoni sveta, ni zakoni ljubavi to ne dozvoljavaju. Zato, ne budi tužna, ni besna, što tvoje ime ne silazi sa usana mojih i što moje misli ne mogu da prestanu da te dodiruju.

Osećaš li dodir moje žudnje, izraz moje želje koji postoji samo na ovim stranicama koje verovatno nikada nećeš pročitati? A ako ih, kojim slučajem, pročitaš, dozvoli da ti izmamim osmeh. Uostalom, nisi li ti jedino savršenstvo koje sam barem kao ideju ikada dodirnuo. Nije li u tebi utelovljena sva imaginacija, sva iluzija, jednog bića koje te je volelo, neprimetno i stidljivo, iz daleka, ne dopuštajući sebi da ušeta u stvarnost i poruši sve iluzije o savršenstvu koje si za njega prestavljala.

Ti si moj logor i moj san o slobodi. I sve ono što u toj slici ne može biti izraženo rečima.

Moji snovi su kao bodljikava žica kojom je omeđen logor u kojem sam se rođenjem zatekao. Kojem pripadam, već i tom činjenicom da ga nikada nisam napustio i pored svega što mi se u njemu desilo. Jedino što želim da pamtim, iz ovog logora je slika o tebi, onakva kakvu sam je stvorio. Neukaljana, i slobodna. Lepršava. U njoj lepršanje zastave menjam za lepršave haljine, a udarce za milovanja. U njemu si ti, a i nisi u njemu. Dolaziš i odlaziš po svojoj volji koja je meni nedostupna i uzvišena kao volja furija nad bezvoljnim čovekom. Nikada nisam saznao da li si uistinu čovek, ili planinska vila zalutala u svet ljudi. Znam samo da te pamtim kao sliku neba u kojem se kupaju moje oči ispira moja duša. Znam da si lek i melem, jer drugih utešnih misli nemam, do one, u kojem baš ti jašući na zmaju dolaziš da srušiš zidove i ograde i oslobodiš zarobljene duše, a da sam ja samo jedna od njih. A opet, znam da sam ti odan, jer ti si ona misao koja me drži nad provalijom u koju su mnogi već bačeni svojom ili tuđom voljom.

Ljubav, želja, žudnja, potreba za tobom, misao koja me opseda… sad znam da me neće napustiti… čak i ako nisu stvarne… jer ja sam ih stvorio… izrodio kao iluziju u koju sam povio tebe, ponovo rođenu kao vilu što rađa i uznosi želje i bez odobrenja Olimpa, poput Pandore, otvara skrivene škrinje u kojima još postoji nada… a ona će naposletku stvoriti bolji svet… i svi mi, zarobljenici, išetaćemo na slobodu i upoznati skriveni život… a možda i ljubav…

 

Tražeći izgovore

 

Tragam za laganim izgovorom kojim bi objasnio svoje promašaje. Kako bi objasnio kako sam završio tu gde sam danas. Ne nalazim ga. Uzroci moje propasti dublji su od izgovora koje bi mogao smisliti.

Smišljanje izgovora i prebacivanje krivice to je igra uspešnih, nije za one sa margine. Oni na nju nemaju pravo, niti je znaju igrati.

Navikli su na drugačija životna pravila. Ona koja ne priznaju izgovore i poraze, koja iziskuju da se ide napred, uvek i pod svim okolnostima. Utoliko je moj poraz veći. Ili bi bio veći kad bi odustao i pomirio se sa njim.

A to neću moći, zato uzalud tragam za izgovorima dok prikupljam snagu za još jedan pokušaj da se dokažem. Bedni pokušaj, sudiće mnogi, ali to me neće odvratiti od njega. I još po nekog… jer još ih ima u meni…

 

Priča koju radnik nije ispričao o sebi, jer je se stidi, pred sobom

 

Klinac koji je otišao sa majkom kada ga je ostavila da bi se udala za drugog ostavio je beli papir istrgnut iz vežbanke. Trebao je napisati priču o svom ocu, o njegovom poslu, životu, nadi. Pitao ga je za pomoć, ali on nije imao reči ni priča koje bi mu mogao ispričati. Dečak već neko vreme ne dolazi, ni onim ugovorenim danima, kada treba da se viđaju, a jedini podsetnik na njega je beli papir što još stoji na stolu.

Tišina govori sve ono što reči nisu u stanju saopštiti. Beli papir – nije li to izraz praznog bića koje više nema šta reći.

Ispražnjen od sebe, u sobi, jedan čovek sedi nagnut nad parčetom papira i olovkom. Utapa se u žutilu rakije. One lažne žutine nastale tako što su delovi dudovih daščica utopili u industrijskom alkoholu proizvedenom, ne za čoveka, već za konzumente.

Beli papir, to je kao ogledalo. Vređa svojom belinom. Tu uvredu, čovek, mora otrpeti, a samo alkohol mu pomaže da otupi dovoljno da je proguta. Dovoljno da ustane sa stola. Otvori paket piva i sa konzervom u ruci sedne ispred televizora. Onda može da navija za one što još sanjaju da će nešto osvojiti. Nešto beznačajno, jer sva su mora istražena i sve su obale nađene.

Pogled uprt u zvezde rezervisan je za pesnike i sanjare. Valja ga izbegavati da se čovek ne bi i time opterećivao.

Sutra je novi dan i treba rešiti probleme na poslu. Ostvariti ciljeve koju su nam zacrtali naši gospodari. A onda u smiraj dana, ispražnjen od beznačajnih industrijskih sadržaja čovek će sebe ponovo zateći praznim. Baciće pogled na beli papir. Iznerviran skloniće ga iz vidokruga. I nastaviti životnu rutinu.

Uveravaće sebe da je sve uredu. I planiraće novi godišnji odmor... ili neki drugi praznik… poželeće da negde ode, da nešto doživi, a onda će zaspati snom bez snova…

Rano, će zaspati. Da bi se odmorio. Jer sutra je novi radni dan.