Praznina
Prazni snovi i košmari
Otupeli mozgovi i oštri jezici
Nedorečenosti i potreba da se dosanja svet
Ožiljci nevidljivi na slikama kubista
I jedna žena koja plače.
Upravnik logora obećao je
Da će boravak u logoru
Učiniti prijatnim.
Mašta determiniše tela
Za kojim se okreću glave
Pesnika na ulici.
Šta znači ljubav u školi za snove.
Suspendovani život nikako da se pokrene.
Čeka onemogućen,
Bez pitanja i volje.
Onesposobljeni um registruje slike
Ili sećanja,
Nije siguran.
Noć je tamna,
Buđenje je tako daleko.
U predvorju čekaonice
Plašim se smrti
Znam da je moje vreme kratko
Nikada neću doseći večnost
Život je čekaonica prepuna ljudi
Koji ne idu nigde
Ili svi idu na isto mesto
Čekanje je problem
Ne želiš da čekaš
Ne želiš da ga skratiš
I onda, svi ti ljudi
Što čekaju na raznim peronima
U mojoj i čekaonici pored mene
Razmenjuju reči
A reči su usiljene
Ispunjene radošću, strahom i tugom
Silovane reči u potrazi za smislom
Jednom ću otići
Moj strah prestaće da siluje reči
I one će ostati
Slobodne među vama
Jednoga dana ću otići
Sa nadom
Da će reč i čovek pronaći utehu
I smisao
U onom što sam govorio
Vernici
Nekada davno čitali smo iste knjige. To više ne radimo.
Distanca među nama sve je veća. Sve manje razumemo onog drugog.
Ko zna, možda bi bilo drugačije da smo čitali neke druge knjige.
Koreni
Drveće je vezano korenjem za zemlju. Ono putuje sporije. Evo, već trideset godina je prošlo od kako smo prodali traktor da bi kupili hranu. Sećanja na zbeg blede. U glavama ljudi, kojima sam sad okružen, to je samo jedan datum.
A šta je meni?
Ne znam.
Znam samo da svakoga jutra pogledam niz dvorište, u nadi, da će konačno stići i šuma koju pamtim. U njoj sam se igrao, pre tog dana, kada sam morao da odem. Bila je mlada – poput mene. Znam, stići će jednog dana – moje šume.
Stići će…
Nadam se pre, nego ponovo odem.
Skrivanje pod tepih
U nadi da će mi poverovati, da sam normalan, da se ne razlikujem, guram svoje patologije pod tepih. A tamo je sve manje mesta. I sve je više onoga što treba sakriti pre nego nađe svoj put i procuri iz mene.
Ona prva, Crvena i Crna, iz života stvorena
Čiji to jauk odzvanja u mojoj duši? Plače li to Crvena na obali Crnog mora? Ili anđeo Mihael, što se drznuo da podigne mač na Lilit koja je mogla postati moja majka, da je nije izdao onaj, što ju je čekao i zaklinjao se da je voli. Ko plače? Čiji to krik odzvanja kroz vekove?
Njen, ili njenih kćeri, što ne žele da se odreknu sebe i žude za jednakošću, obećanom, a izgubljenom, koju bi sinovi neki Adamovi da im zauvek oduzmu, po istom onom pravu, po kojem je i on načinio greh koji je prethodio svim drugim grehovima.
Kad će naučiti da smo svi stvoreni jednaki, pred bogom i pred ljudima…
