Prodali smo našu decu u ropstvo
Prodali smo našu decu u ropstvo
Šta smo dobili za to
Je li vredelo
Sećamo li se uopšte na šta smo potrošili budućnost
Čiji ego, čiju alavost, da nahranimo
I šta su dobila deca, u koju se kunemo
Kolike smo im dugove ostavili
Koliko će ih koštati to što su se rodili
Što su od nas život dobili
A biće da ga i nisu dobili
Ne nisu, nisu dobili ništa više od patnje,
Jer životi su im prodati i moraju se otkupiti
A nemaju ga čim otkupiti
Sem da dižu kredite i unovčavaju živote svoje dece
Da ih prodaju,
Isto, kao što smo mi njih i život njihov prodali
Zarad naših želja i prohteva naših
Kojim se nismo znali odupreti
I slatke ponude odbiti
Zbog kojih smo se zaduživali
Više nego što smo bili kadri otplatiti
I u zalog davali, ono što nije naše,
Do njihovo
Što pripada budućnosti
Koje će ostati uskraćeni
Oni, koje nazivamo našom decom
One koje smo prodali
Zarad našeg uživanja i slasti
Povlađivanja egu našem
Što samo na sebe misliše…
Marija Egipćanka
Telom si me svojim rodila
Ti ogoljena što predame stade
I otkri mi svoju tajnu
Ti što si rekla
Prihvati me, neću ti biti neprijatna…
Ti koja si majka mojeg Ja
Što sad noću u vetar šapuće
Pomogla si meni usamljenom
U tami jednog prizemlja
Ni malo nalik na toplinu šatora i galamu karavana
Doma, skrivenog u hladu iglica Ariša
Tamo gde si me zatekla
Kada si bosa po mesečini došetala
I pokucala na moja vrata…
Ko ti je otvorio, čovek ili drvo
Da li je u tebi već video crvenperku detlića
Čija volja otvara razum i dušu odrvenelu
Zarobljenu, tešku u sebe zatvorenu…
Taj koji ti je otvorio
Da li je znao, da li si ti znala
Ili mesečina koja nije uspevala da se probije kroz tamu
Je li ona znala, je li slutila tu
Otvrdlu koru, kalup jednom izliven
Što oblikovao je um i dušu
Što vapiše, a ne znaše za bolje…
Svetlost i tama, zora i noćno nebo
Rastočili su se jednom
Kada je pukla brana
Koja me je držala
Postojano sabijenog u oklop
Osmišljen da bude zatvor, a ne zaštita
Jer, kome treba zaštita
Kad život teče i slike prolaze
A da te ništa ne dotakne
Život na ivici vedrine
Bez istinskog smeha
Bez radosti
Kontrolisan nametanjem želje
Koju duša ne razume
I ne ište…
Taj, koji je otvorio vrata,
Nema ga više, njega si ubila, mene porodila
U tami hlada Ariša, jedne noći, pune mesečine,
Što odbija da zađe u taj skromni dom, u koji si kročila
I unela radost…
Golicanje – sjajan osećaj
Kad ima sa kim da se podeli
Kad postoji ono što ga izaziva
Nevidljiva sila mami i vuče učmao život
Nesposoban da se buni
A i nije mu do pobune
Život traži meke grudi, meke usne, meka mesta
Postoji mesto za kojim čezne
Koje čezne za njim, ima već neko vreme
Sluti, a sluti i put
Kud sve ovo vodi
I pobacane oklope, negde na kraj puta
Kojim se sprema da zakorači
Jer, meka ga sila mami, puteno doziva
A on, iznova rođen, njoj se pokorava
Jer drukčije ne zna i ne može
Prst sudbine vodi naše živote
I postavlja ljude
I bira majke i ljubavnice
Cvet rascvali
Što doziva krila medonosna
Da ih usnama svojim dotakne
I oplodi i u plod krila da pretvori
Život… skriven u hladu ariša
U noći punog meseca
Daleko od ljudi i karavana
Od znatiželje skrivena
Naša tela rastočena jedno u drugom
Životi i tela isprepletani u tami noći
Nad zgužvanom posteljinom
Koja skriva trag želje
Pogled koji prodire sve dublje i dah
Biće koje se otkriva
Ogojenost, pred onim kojeg si izabrala
Da mu odaš tajnu
Skrivenu ranu, što tajiš duboko
I prošlost iz koje si je izbrisala
Čovek koji te želi, a ne sme da prizna
Koji od sebe skriva želju za životom
I želju za tobom
Želju koju ćeš osetiti kad budeš poželela
Koji će ti dati sebe kad zaišteš
Koji će zbog tebe i u tebi rasti
Kojem ćeš biti ljubavnica, a postati majka
Kojeg ćeš poroditi
Onoga dana kada ga ostaviš samog sa sobom
Baš kao što majka ostavlja novorođenče i preseca niti što ih
spaja
A novorođeno telo postaje svesno sveta
I postavlja pitanja svemiru koji ostaje nem
I uzdržan
Na sva uzbuđenja jednog ljudskog života
Stvorenog slučajno
Probuđenog, ne tako slučajno
Već po volji tvojoj,
Jer, novorođenom, ti nisi žena, već tvorac života
I sva svekolika stvarnost oličena na jednom mestu stvaranja
Kojem teži da se vrati
Kojem će uvek težiti, čak i kad ne bude tvoje
To mesto nastanka, slasti i bluda
Mesto radosti i uživanja
Što pokreće civilizacije i ratove
I daje radost života i radost životu
I jedino je mesto čežnje za koje ćemo saznati
Što ima moć da uzdiže i obara
Duše, želje i ljude
Mesto čežnje i žudnje tebi dato da mi ga uskratiš
Na dan kada se postaje čovek i uči poznanje sveta.
Moje su čežnje otrcane i jeftine
Nikada te neću posedovati
Kao što ti poseduješ moju želju
Nikada te neću zaintrigirati onako
Kako ti podižeš uzbuđenje i očekivanja
Kako ti hraniš i sahranjuješ ambiciju
Koju gajim prema tebi
Koja možda nikada nećeš saznati za mene.
Ti imaš nežnije i nevinije ruke od mojih
Ti imaš uzvišenost koju ja nikada neću dosegnuti
Ja imam samo želju
Tebi predanu
Ljubav čoveka tvojim dahom stvorenog
Dovoljno drskog da te majkom svojom naziva
Jer ko ga je ako ne ti stvorio
Ko ga je ako ne ti probudio
Oblikovao, po želji svojoj
Učinio onim što je sada
Čovek što noćas u noćnu tamu šapuće
Stihove napisane sećanju na onaj dan kad si ga stvorila
