Jednom davno, ne znam kad, neko mi je oduzeo 25.Maj, slet i devojčicu na rošulama
Odnos – nesvodljiv na reči
Nesvodljiv na vidljivi bol
Koji će rasti
U njemu
U njoj
Bol posađen u njima još pre želje
Kojoj nije bilo suđeno
Da dočeka rađanje sunca
Koje je izmaklo
I prepustilo plamen nade da tinja
U skladu sa mesečevim menama
Odnos koji ne da da se imenuje
Izrazi rečima
Počiva na samoobmani i nadi
Da će sutra svanuti neki bolji dani
Slobodni poput dece, odrastanja, davno zaboravljene prošlosti
I da će onda neki od njih učiniti neki smeliji potez
I u život dovesti sreću koja im je izmicala
Samoobmana – nesrećna nada
Koja zna kako se postepeno
Na jedan oblik svodi mnoštvo mogućih života
Mesec tužno baca bledu svetlost
Dok jedan zvonki glas namešta posteljinu
Koja nikada neće biti pogužvana
Proleteri
Karaburma – mesto hodočašća
Na koje su dolazili po ljubav
Oslobođenu očekivanja
Jedan tamni stan u prizemlju
Zgrade iz vremena uzleta socijalizma
Prima proletere, intelektualce
Što razmenjuju reči pune želje
Što se skriva u mnoštvu značenja
Jer poruke mogu biti presretnute
Otkrivene
I krivca poput omče stegnuti oko vrata
I pre nego se pokuša promeniti svet
Ili bar život
Kojim niko od proletera zadovoljan nije
Što ga goni da traga
Izvan granica dopuštenog
Jer negde tamo leži sloboda
Ogoljena i spremna
Željna da je neko uzme
A ta želja se ne sme izdati
Jer je veća od svih nas…
