Neodlučnost
Dvoje ljudi što celog života idu zaobilaznim putevima ka nejasnim i maglovitim predstavama želje što ih je izgradio njihov um, sreću se, iznenada, posle toliko godina, sad oslobođeni pritiska očekivanja i lažljivih i slatkorečivih poriva nade.
Susret je iznenadan, al pun radosti. On konačno sposoban da se nasmeje do središta sebe, ona zrela, radoznala, pupoljak izrastao u drvo, ponosan na svoje godove, sa očima nemirnim i setnim, još vragolastim što lete po njemu i kroz vreme, poredeći ono što je bilo i ono što još može biti.
Tu pred njom, on se seti i zapita zašto muškarci izgube hrabrost za život, kad se sretnu sa lepotom, kad im je na dohvat ruke podjednako željna života i avantura. Šta je to što oduzima dah i drobi snagu, a onda je posle na kašičice daje kad lepote nema, bar ne te zastrašujuće, a poželjne, što se retko ukazuje, a sad eto, opet, stoji pred njim.
I danas uvijen u sopstveni alibi, on ne progovara, rečitost mu izmiče, iako je pogled guta, on nije kadar izraziti želju, očito prihvatljivu oboma.
Potreban je samo jedan dodir ili prava reč, ali do nje ne dolazi i još jedna šansa, za sreću, odlazi u nepovrat.
Mladić
Da li je on arhiva njegovih optužbi, pita se mladić, kojem život izmiče.
Optužen je da je on izmakao budućnost narednih generacija, da je lista njegove krivice tako duga da sva imena ne mogu stati na nju, on cvili, kao što su oni cvileli, nesposoban da shvati ko je čovek o kojem pričaju i ko su ljudi koji mu sude.
Dok niko ne daje odgovor na pitanje ko i zašto nekom treba suditi, kao Deus ex machina isplivava odgovor i lek svih problema.
Zlo smenjuje zlo i to se smatra dobrim, jer to će kažu, (oni što sude), spasiti svet. Kao da je razložno i razborito spasavati takve svetove i ljude.
PTSP
Duša okovana jezom
Jauci parališu strahom kosti
Čovek se pretvorio u betonski bunker
Oko njega galopira smeh – tuđi, neshvatljiv, nepoznat
Odbojan
Onaj što provocira
Vređa.
Podsmeh i strah i obest što ga troši…
Hoće li se završiti?
Hoće li jednog dana, on, prestati da bude kamen,
Postati drvo,
Ako već više nikad ne bude umeo da se nasmeje
Da oseti radost…
Ima li nade za bukvu, suočenu sa drvosečom
Da makar još malo uživa
U svetlosti jedne daleke zvezde
Iste one, koja je stvorila i nju i drvoseču.
Političar
Život kao puki niz veštih manevara, čemu služi? Izmišljeni sukobi, propuštene šanse, uništeni životi sledbenika…
Kakav je legat, koji ostavlja prevrtljivi duh, željan vlasti i obožavanja, što za sobom ostavlja pustoš u kojoj nijedno seme neće da proklija.
