Biti
Ja i jesam, dve reči koje pokušavam da povežem i u njih konsolidujem, šta?
Svoje iskustvo, postojanje sveta, tebe, mene, ovo između nas, nevidljive stvari koje osećamo i ono u šta verujemo… sve mora stati između ove dve reči.
Jedna rečenica kojom iskazuješ sebe kojom dižeš ogradu između sebe i onoga što nisi ti…
Hoću li je znati napisati?
Koliko mi je vremena još preostalo da je napišem?
Kakvo će biti (njeno) značenje?
Za mene? Za druge?
Hoće li je iko zapaziti?
Hoće li je iko zapamtiti? Ponoviti… onda kada me ne bude…
Izvan dosega razumnog
Čovek – o njemu ne znamo ništa.
Čovek – to je krhka organska tvar.
Postoji.
Samo to.
Bar je to ono što znamo. To i znamo da diše. Kreće se, jede ponekad se odmara. Ponekad pređe sa mesta na mesto. Uradi nešto. I tu počinje problem sa razumevanjem ovog bića. Nekada to što uradi ima očiti smisao. Nekada se taj smisao gubi u magli i nije ga lako pronaći u ovom biću, ili njegovim potrebama, pa je potrebno putovati kroz različiti splet veza ne bi li se došlo do nekog drugog pripadnika iste vrste, pa čak i do pripadnika različite vrste, da bi se smisao dela očitovao i postao jasan.
Bojim se da nikada nećemo razumeti to biće. Smisao postojanja izmiče nam kroz prste. Kao pesak kroz prste beduina, neuhvatljivo sipi i slagalica koju naivno pokušavao sklopiti – ostaje puna praznina koje ne razumemo.
Životna priča
Glumac, čija je uloga izbrisana, a kojeg ni najlošiji scenario nije mogao predvideti, pa ga je težio odbaciti, poslušno je igrao ulogu vlastitog postojanja.
Svi su ga želeli van svoje, ili neke velike priče. I reditelj, i scenarista i drugi glumci. A on je uporno nastavljao da postoji – u nadi da će pronaći smisao.
Nije ga našao u sebi. Uostalom, za ovu priču to nije ni važno.
Jednoga dana neko se zapitao ko je zapravo ovaj lik, čemu služi, šta nam on govori, kakva je njegova tajna i to pitanje je postalo okidač koji je doveo do krupnih promena.
Po ovoj priči je snimljen film.
Pa serija.
A glumac je bio u centru svih tih priča ali i van njih. Drugi su ga glumili, pokušavali da uđu u njegov lik – koji nikada nije ni postojao.
Ova priča je nadišla književnost i film. Otrgla se i izašla u život. Tamo je otkrila razloge svoje filmske popularnosti – tamo među publikom, puno je onih, koji nisu znali da glume, ali su poslušno igrali ulogu vlastitog postojanja.
Sviknuti se na narativ
Jesam li se ja privikao na to da sam ljudsko biće? Sad nakon svega, u ovom godinama, moram si postaviti to pitanje.
Iako mi je nelagodno od same pomisli – jesam li ja čovek? I šta je to čovek?
Znam li ja dovoljno da mogu definisati tu reč i sebe odrediti naspram nje. Šta je to ljudsko biće – je li to čovek ili ima nešto i izvan čoveka što ga čini ljudskim bićem.
Ne, ne mislim na Boga. Mislim pre na druge ljude i odnose sa njima ili prema njima.
Da li su ljudi i žrtve i zlo koje ih je zadesilo? I ako jesu, kako jedan deo ne vidi, nerazume drugi deo. Ili ljudsko biće nije jedinstveno, već podvojeno…A opet, kako se može biti podvojen od samog sebe i kako se dotle stiže.
Čim počnem da mislim shvatam da ništa ne razumem. Da li je to preovlađujuća osobina ljudskog bića da ne razume (samog) sebe. Ako jeste, to bi me činilo čovekom. Opet, nisam siguran koliko bi mi se dopao takav ishod… ili onaj drugi…
Ne znam i nikako da se priviknem da ne znam. A teško da bi znao šta bi sa tim i kad bi se privikao. Sve je tako nabacano, ispremeštano, zgurano zbrda – zdola u ovoj priči… kao i u mojoj glavi…
Kako čovek da se navikne na besmislenu priču koju sebi priča. Neki ljudi to mogu. Religija. Demokratija. Revolucija. Socijalizam. Ljudska prava. Progres. Budućnost. Vera…
Toliko je tih priča i onih koji su ih pričali i onih koji su im verovali…
Svi se na kraju priviknu na neku priču. Zašto ja ne mogu? I zašto, opet, imam potrebu da je drugima iznova pričam.
Protesti i protestanti – mehanizmi vlasti i buđenje nade
Period velikog ćutanja je završen. Vreme je isteklo. Ljudi preumorni od rada koji nije manje mučan, jer je bezimen i oni ljudi, koji su, doduše, verovali, da su malo više ljudi, jer su radili na poslovima koji su imali imena, pa i neka zvučna, a opet, tek zupčanici u mehanizmu jednog ogavno uspostavljenog i održavanog poretka, odlučni, da baš to poretku, kažu ne i nikada više – izašli su na ulice.
I sreli se tamo. I prepoznali jedni druge.
Može li se zupčanik pobuniti protiv kućišta u koje je stavljen?
Sve počinje sa uverenjem da je ovo nemoguće. Ali to je samo uverenje… a uverenja se menjaju… ima onih koji veruju i onih kojima odgovara poredak stvari… i puno zupčanika…
Zupčanik može pući i onda bude zamenjen. To je posao onih čiji je zadatak održavanje vlasti. Ali ni oni ne mogu uvek spasiti kućište, niti svoj posao, jer dođe dan, kada zupčanik postane svestan svoje snage i energije koju može osloboditi pri udaru u kućište.
Taj kritični trenutak, sistemi zasnovani na popravkama tek kad se nešto desi skoro uvek previde… a onda kritični trenutak dostigne kritičnu masu i sve postane moguće…
