Praznina u koju bespomoćno bacam reči koje ne pomažu

 

Istina

 

Ljudi nisu na visini ideja koje nose.

Ima li boljeg dokaza za to od političara i pijanih gostiju okolnih kafana petkom uveče.

Još jedna istina – ovi potonji su mi draži.

 

Praznina u koju bespomoćno bacam reči koje ne pomažu

 

Baklan je zemlja usmene tradicije

Mesto gde se reč prenosi kroz vekove

Kao zavet – sa oca na sina

Balkan je zemlja duhovno načetih ljudi

Gde svako pokušava da razotkrije pukotinu

U onom drugom

Jer on je drugi

I upravo zbog toga mora biti razoren

U param parčad razbijen

Uništen i zaboravljen

Da ni slučajno ne podseća

Na zajedničko poreklo

I podvojenost koja živi u nama

 

Kroz reči izražavamo svoju tegobu

Koju nema ko da čuje

Nebesa su gluva, zvezde slepe – za nas

Ispunjeni gorčinom režimo na vetar

Lajemo na zvezde

Plačemo nad pukotinom koja zjapi u nama

i ništa ne govori da će se ovo promeniti…

 

Moja generacija

 

Idemo ispred sebe – govorili su oni ispred nas.

Iza sebe ostavićemo pustoš – rekli su oni koji su najbolje videli stvari među nama.

Istrošili smo polet i zanos jedne generacije, a da nismo osetili blagodeti stupanja na scenu.

Vodili smo uzaludne ratove. Trošili na bezvredne sitnici koje nisu mogle da nas zasite. Danas nas je tako malo, premalo, da odbranimo naš svet ili način života. Od skakavaca. Političara. Nesrećnih migranata kojima je sila prirode uzela sve sem želje za životom.

Ovo nije završni račun, al stigli smo na pola puta… i šta sad… kud i kako dalje…

Hoćemo li ikada dorasti svoje dečije snove.

 

 

Medved koji je izgubio čergu

 

Sudbina

 

Nešto je postojalo, sad ga nema

Ne znam šta, nisam dobro upamtio

Što sam mogao poneo sam sa sećanjima

Što sam mogao prognao sam iz sećanja

Život se tih dana svodio na sećanja i bes

Neki ljudi su se smejali, neki plakali, neki zurili u prazno

Moje su oči bile prazne

Ne sviknute na tvoju lepotu

Ko god da si bila i gde god da si otišla

Nisam te upoznao

Nisam te prepoznao

Nisam te imao

I još puno toga nisam imao

I nisam znao da tražim

Nisam želeo da me se sećaju po padu

Ispruženoj ruci koja prosi

Nisam imao stomak za taj pogled što osuđuje

I mnogo drugog nisam imao

Ali sam preživeo

A neki nisu, a bili su bolji od mene

I gde je tu pravda

Samo prekor i tama u kojoj sam se izgubio

Poričem se

Ponavljam se

Uzlećem i uzmičem

Ne razumem svet prepun apsurda

Ljude i zlo u njima

Ko sam ja

Da li sam (i) ja zao

Ubeđujem sebe da težim da budem ispravan

Ali nisam siguran da razumem šta to znači

Ne mogu da ništa (određeno) kažem o sebi

Osećam prazninu

Bes

Razočarenje

Verujem da sam ja veliko razočarenje

Bežim – od koga, sebe ili ljudi

Imam li cilj

Ili je sve što želim da se sakrijem od ljudi i njihovih očekivanja

Ja ih nikada neću ispuniti

Ja sam razočarenje

Mirim se sa sobom

Al nemam stomak da progutam (sav) jed

Ne mogu da živim sam sa sobom

A nisam ni dovoljno hrabar da sebi presudim

I učinim ovaj svet boljim mestom

Tako što ću eliminisati sebe

Gubitnika

Zamornog svima, pa i sebi

Zavidim ponekad biljkama u saksiji

Njih ima ko da zalije, ponekad

Pokušavam da napišem roman o tome

O životu jedne biljke

Rascepljene i podvojene, od same sebe

Presađene u dve saksije

Odvojene od sebe i realnosti u kojoj odbija da učestvuje

Ali može li čovek odbiti napade sveta

Postoji li život drugačiji od onog koji zahteva svet zasnovan na patnji

Izolovan od laži

Postoji li radost nezavisna od sveta

Postoji li nešto iznutra kadro da drži moje kosti protiv zahteva sveta

Postoji li i jedno pitanje na koje znam odgovor

Ponekad me opseda sećanje na jednu devojčicu

Što sedi kraj prozora kako bi mogla da gleda kako kiša pada

Ko je zalivao te nesretne saksije

Jesam li to bio ja ili neko drugi

Ni tog nisam u stanju da se setim

Roman nisam završio

A možda nisam ni trebao

Reči su izlazile iz mene i sletale na papir

Skribomanija, ophrvala me skribomanija

Izdavači ih nisu hteli

Ali publika je reagovala

I reč je htela napolje

Sve dok nije izašla

Ostao sam prazan

Tražio sam sebe

Našao sam život

Koji mi jednom beše pobegao

U njemu sam našao tebe

Nisam te zasluživao

Ali izgleda ti nisi marila za to

Ostali smo zajedno

Dovoljno dugo da potražim smisao

Oprostim drugima, pa sebi

I spustim ove reči na papir

Bio sam ogoljen

I odjednom to mi više nije smetalo…

Poslednji put sam presvukao kožu

Moje su kosti konačno pronašle onu

U kojoj mogu udobno da se smeste

I budu radosne…

I ponekad da prkose

Izvitoperenosti sveta…

 

Prijatelj

 

Danas me uvredio jedan prijatelj, smem li reći, umalo bivši. Čovek starog kova, sin logoraša i podoficira državne bezbednosti. Znate već, onaj tip čoveka, spreman da se pomiri sa svakom sudbinom i kakva god da je, da u njoj traži svoje granice, svrhu, možda čak i sreću – nisam baš siguran.

Tražio je od mene nešto prosto – da se pomirim sa realnošću – tako je nazivao šizoidnu utopiju u kojoj smo svi živeli.

Odbio sam. Istog trenutka kad mi je ta grančica spasa ponuđena, odbio sam je. Razlozi više i nisu tako bitni…

Sada njegovu ponudu – otvoreno nepristojnu ne smatram više uvredom. Uostalom, ponudio mi je najviše što može. Zauzeo se za mene, kao i neki drugi, koji su živeli taj san, ili košmar, zavisi sa koje strane nevidljive mentalne granice bacate svoj pogled i šta vidite i kako  to tumačite. To što vidite… ali zar je to bitno – iluzija nema sposobnost da preinačava zakone prirode i nije u stanju da razume ni svet, ni samu sebe. Zašto to onda očekivati od onih koji u njoj žive?

Reći ću još i ovo, a onda ću zaćutati i neću se više vraćati na besmisao, niti koristiti se rečenicama koje imaju izražen potencijal za svakojako tumačenje i nepotrebno stvaranje neprijatelja.

Menadžment bi pre da uredi, nego da shvati svet. I šta profesor menadžmenta još može, osim da savet, u skladu sa očekivanjima iluzije koja ga je stvorila takvog kakav je sada.

 

 

Uzaludni pokušaj bega

 

Pitanja koja nije mogao da postavi jedan pionir, pa neko mora za njega… makar i toliko godina kasnije

 

Snovi ništa ne koštaju?

Da li su tu laž progutali

I u nju poverovali, sinovi revolucije,

Oni koji su morali da se obavežu revoluciji

Posebno očevima revolucije

Oni koji su bili spremni

Jebati sve one koji hoće da jebu revoluciju

I spremni praštati sve,

Sve, sem izdaje

A samo su oni znali

Šta je pravi put

I šta prestavlja izdaju

I šta je primerna kazna…

Nedovoljno maštoviti da sami smisle mučilište

Morali su odnekud prepisati ideju Golog otoka

I reaktivirati naciste za nove logorske kapoe

Kako bi onima što se usude

Prestup da načine

Iščupali iz sebe, sve ono čega su se plašili

Oni koji su znali birati neprijatelje

I znali poljubiti pravu ruku

Onda kada se domogne vlasti.

Kad je umro san

Kada su izdali revoluciju

Oni što su se godinama nakon nje kleli na vernost,

Poput psa,

Onome ko je ukrao snove…

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana – ja ne mogu ništa. Ne pomaže ni promena kanala, ni dugme za isključenje. Ako i ne čujem, čuće drugi. Izgovorena reč uvek pronađe načuljeno uho, ja tu ništa ne mogu.

Kažu lajem – prkosno i u prazno. Otkud ta praznina, dokle seže? Lajem li ja na prazne ljude ili zato što sam postao prazan čovek?

Ništa me ne ispunjava osim bola i mržnje. Ništa me ne vodi osim želje za osvetom. Da, prazan sam. Ispražnjen od svakog sadržaja – sve mi je uzeto, sve mi je uzeto pa i osećaj vlastite vrednosti. Vi koji me kritikujete o mojoj vrednosti govorite kao o nečem što ne postoji i nikada nije postojalo… Govorite kako sam bezvredan, nedostojan vaše uzvišenosti, podmukao, nizak, bedan…

Jesam li…

 

Tunis

 

Ljubav – to je trzaj bure što proganja pustinjskog nomada u noći punoj zvezda. Ljubav, to je tako Evropska ideja putene odgovornosti, jednom, sad već iščezlom idealu.

Tunis je zemlja berbera i zaborava što bi da pokrije Kartaginu. Nije to zemlja koja razume šta vodi Parisa ili Jelenu. Ovde je i more, tek blagi nagoveštaj pustinje. Ovde jedan dvadesetogodišnjak još može da sanja pokret tela, igru, i da cela ta stvar ne bude lišena čari novog.

Tunis, ovo je zemlja plavih vrata i zavodljivih ideja što se kriju u skrovitim ograđenim dvorištima iza njih. Ima onih koji u Afriku dokaze tražeći ljubav, avanture, a meni je dovoljan izazov zavodljiva ideja, koja se krije iza vrata, koja još nisam otvorio…

 

Zavodljiva misao

Ljubav, to je nagrada na koju ne pristajem. Pristajem samo na stalnu borbu, želju i strast koja prati svako osvajanje.

Igrati igru ljubavi, meni je važnije je li ona uzvraćena ili neuzvraćena, ili od kratkih uzbudljivih prodora u nutrinu drugog bića.

Igrati se, dobijati, gubiti više nego što ti je dato, tragati, ponovo dobijati i gubiti… Biti živ… tragati… osećati mirise koji nosi noćni vetar… naslućivati lica i želju iza tih mirisa… moći ga pratiti…

Nije li to sve što mi treba?

 

Uzaludni pokušaj bega

 

Osetim, s vremena, na vreme

Kako je previše Ja u meni

I pokušam da se ispraznim

Od sebe

Od sadržaja koji sam upio

Od oduševljenja, ushićenja, emocija varljivih

Pokušam da se očistim

Od gorčine i tuge

Od misli

Od snova

Od svega što me veže

Za moj pojam samog sebe

Pokušam, ali ne ide…

Ostajem slepljen sa korenima i idejama

Bića koje sam postao…

O kako bi dobro bilo biti neko drugi

Bar na tren

Pomislim

I taj trenutak mi pobegne

I ja ostanem sam sa sobom

Nespreman, često da se vratim sebi

A nemam kud drugo da odem…