Uzaludni pokušaj bega

 

Pitanja koja nije mogao da postavi jedan pionir, pa neko mora za njega… makar i toliko godina kasnije

 

Snovi ništa ne koštaju?

Da li su tu laž progutali

I u nju poverovali, sinovi revolucije,

Oni koji su morali da se obavežu revoluciji

Posebno očevima revolucije

Oni koji su bili spremni

Jebati sve one koji hoće da jebu revoluciju

I spremni praštati sve,

Sve, sem izdaje

A samo su oni znali

Šta je pravi put

I šta prestavlja izdaju

I šta je primerna kazna…

Nedovoljno maštoviti da sami smisle mučilište

Morali su odnekud prepisati ideju Golog otoka

I reaktivirati naciste za nove logorske kapoe

Kako bi onima što se usude

Prestup da načine

Iščupali iz sebe, sve ono čega su se plašili

Oni koji su znali birati neprijatelje

I znali poljubiti pravu ruku

Onda kada se domogne vlasti.

Kad je umro san

Kada su izdali revoluciju

Oni što su se godinama nakon nje kleli na vernost,

Poput psa,

Onome ko je ukrao snove…

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana

 

Komentator vlasti, samozvani ekspert pljuje po meni sa ekrana – ja ne mogu ništa. Ne pomaže ni promena kanala, ni dugme za isključenje. Ako i ne čujem, čuće drugi. Izgovorena reč uvek pronađe načuljeno uho, ja tu ništa ne mogu.

Kažu lajem – prkosno i u prazno. Otkud ta praznina, dokle seže? Lajem li ja na prazne ljude ili zato što sam postao prazan čovek?

Ništa me ne ispunjava osim bola i mržnje. Ništa me ne vodi osim želje za osvetom. Da, prazan sam. Ispražnjen od svakog sadržaja – sve mi je uzeto, sve mi je uzeto pa i osećaj vlastite vrednosti. Vi koji me kritikujete o mojoj vrednosti govorite kao o nečem što ne postoji i nikada nije postojalo… Govorite kako sam bezvredan, nedostojan vaše uzvišenosti, podmukao, nizak, bedan…

Jesam li…

 

Tunis

 

Ljubav – to je trzaj bure što proganja pustinjskog nomada u noći punoj zvezda. Ljubav, to je tako Evropska ideja putene odgovornosti, jednom, sad već iščezlom idealu.

Tunis je zemlja berbera i zaborava što bi da pokrije Kartaginu. Nije to zemlja koja razume šta vodi Parisa ili Jelenu. Ovde je i more, tek blagi nagoveštaj pustinje. Ovde jedan dvadesetogodišnjak još može da sanja pokret tela, igru, i da cela ta stvar ne bude lišena čari novog.

Tunis, ovo je zemlja plavih vrata i zavodljivih ideja što se kriju u skrovitim ograđenim dvorištima iza njih. Ima onih koji u Afriku dokaze tražeći ljubav, avanture, a meni je dovoljan izazov zavodljiva ideja, koja se krije iza vrata, koja još nisam otvorio…

 

Zavodljiva misao

Ljubav, to je nagrada na koju ne pristajem. Pristajem samo na stalnu borbu, želju i strast koja prati svako osvajanje.

Igrati igru ljubavi, meni je važnije je li ona uzvraćena ili neuzvraćena, ili od kratkih uzbudljivih prodora u nutrinu drugog bića.

Igrati se, dobijati, gubiti više nego što ti je dato, tragati, ponovo dobijati i gubiti… Biti živ… tragati… osećati mirise koji nosi noćni vetar… naslućivati lica i želju iza tih mirisa… moći ga pratiti…

Nije li to sve što mi treba?

 

Uzaludni pokušaj bega

 

Osetim, s vremena, na vreme

Kako je previše Ja u meni

I pokušam da se ispraznim

Od sebe

Od sadržaja koji sam upio

Od oduševljenja, ushićenja, emocija varljivih

Pokušam da se očistim

Od gorčine i tuge

Od misli

Od snova

Od svega što me veže

Za moj pojam samog sebe

Pokušam, ali ne ide…

Ostajem slepljen sa korenima i idejama

Bića koje sam postao…

O kako bi dobro bilo biti neko drugi

Bar na tren

Pomislim

I taj trenutak mi pobegne

I ja ostanem sam sa sobom

Nespreman, često da se vratim sebi

A nemam kud drugo da odem…