Ono što je ostalo

 

Sužnji, ili priča o crvčcima i mravima

 

Robovi puni divljenja gospodaru, ne razmišljaju o sreći. U dubini njihovog bića smisao se pronalazi u služenju nečem višem od sebe.

Nikada smisao života nisam uspeo naći u ličnoj sreći – uvek sam služio idealima i mislio i verovao da me to oslobađa.

Opet, sad mi izgleda, da sam život proveo kao rob.

Čini li me to nedostojnim ljudske ljubavi?

Čini li me to manje čovekom?

Ili više… gde leži istina između slobode i svrhe…

 

Izbeglice, ili ti priča o Arapskom proleću

 

On će izrasti u boli

On će izrasti u bedi

On će biti bez ikog

Znaće samo da ćuti i trpi

Samo to je naučio i ništa više

I ništa više neće dobiti od života

Ubiće ga to ćutnje

 

Moja je duša bolesna

Doktor konstatuje nedostatak kalcijuma  u kostima

Prećutkuje nedostatak slobode, vere, u duši

Kao da skelet uspravnim drži čoveka

Kao da svi ne znamo da je to uloga duha

Koji je slomljen, koji sam izgubio,

Koji luta između idealizovanih sećanja na prošlost

I varljive budućnosti

Negde izgubljeno u magli stoji stoji moje Ja.

 

Ko sam Ja, pita li se iko

Znam li Ja

Određuju li me sećanja ili ono što sam postao

 

Ahmet, Libijac, izbeglica iz zaboravljenog rata

Intervencije, za one sa lakšim sećanjem

I one što bi da zaborave

Korača plažama između pustinje i mora

Njegove oči vide lepotu, raskoš i blud

Vide sreću evropskih turista

Kojima ništa ne govore o njegovoj nesreći

Oni veruju da je nekulturno druge gledati u oči

Oni ne žele da vide njegove oči

Jer ko zna šta bi u njima mogli videti i prepoznati

Oni imaju moral, običaje i norme koji su tu da ih štite

Od samilosti i saosećaja sa drugima

Jer drugi su drugi nisu oni

Nisu oni koji pripadaju njima

 

Mrzi li osunčane evropske turiste

Njihovu sineshodlivost i jalovost

Ne zna se

Korača, napred, jer nema kud

Dalek je put do zelenih prašuma Bosne u kojoj će nestati

Ili barem, tamo, zadnji put biti viđen

 

Dok korača on gubi granice

Kad govori o putu to nisu samo pređeni kilometri

To je vera koja je prestala biti religija i postala nada

 

On želi ostati veran sebi, ali ko je on

Sad na kraju jednog velikog puta

On ima sećanja na bol koji potiskuje

I izmaštana sećanja na sreću koju nije upamtio

Ali koja sigurno postoji, jer sreća je dom

Ma kakav on bio…

A on ga je imao…

Dom je tamo negde, na početku velikog marša u slobodu

 

A gde je ta sloboda

Gde se uputio

Gde se završava ovaj marš

 

Nije li to u zemlji koja je uništila njegovu zemlju

Koja ne želi da ga primi

U kojoj će, ako je se dočepa, zauvek biti nevidljiv

Obespravljen, rob onih koji su mu srušili dom

 

Zna li to

Zašto baš tamo ide

Na ovo pitanje ćuti

Bez reči je prihvatio sudbinu

Jedino što će reći, jednom, pijan i utučen

Francuska je moja majka

Ko je više odredio moj život od francuskih bankara

Ko me je oblikovao

Učinio, onakvim kakvim me vidiš

Ja bežim iz svog pustinjskog doma

I idem svom francuskom ocu…

 

Ja – ono što je ostalo

 

Sveden na samoga sebe

I svoje bedne misli

Pišem ovo, ne bi li drugima stavio do znanja

Da još postojim

Da se još nisam predao

Da um još radi

I traži odgovore

I otvara nova pitanja

O kako je iznenađujuće to – kada iznenada zablista

Kadar da zapazi ono što mi je ranije promicalo

I činilo se neuhvatljivim, mističnim, dalekim,

Um se otvara, oči se zatvaraju

Sad vidim jasnije, nego onda kad mi je vid bio najbolji

Nesposoban da se više suočavam sa samim sobom

Još nalazim snage da verujem

Ali čemu to

Svet uzdiše ka meni u sporom tempu

Donosi mir i ravnodušnost onoga što umire

Ne mrzim više, čak ni, svakodnevni zatupljujući posao

Koji sam radio da bih imao od čega da živim

A zapravo me je trovao,

Puno više, od drugih otrova, koje sam gutao sa hranom

Pio uz aromatične tonove dobro sazrelog vina

Ili sitne poroke koji se lako praštaju

Sve sam to činio u potrazi za samim sobom

Kojeg nisam našao, iako sam upoznao puno ljudi

I voleo puno žena

Sloboda, ljubav, moć, zadovoljstvo,

Ništa od toga ne pomaže

Mada je ljudski

Kao i mnogo toga drugog

Ali šta je to čovek, pitam se,

Ni ovaj novi vid dostojne odgovore ne nudi

Pa ću se držati, starog, proverenog,

Onog koje je jedom zapisao Kami, a ja ga samo pročitao

I usvojio, poput mantre

Sve češće, kaže,  čovek mi izgleda kao nepravda u pokretu,

I ja shvatam bio sam nepravda drugima,

I drugi su bili nepravedni prema meni

Ali to je već prošlo

I sad su neki novi dani,

I neki novi ljudi

I ciklus se nastavlja

A ja tužno verujem da sam pametniji

I da imam britku misao da podelim

Iako je nemam,

Sveden na samoga sebe

Ja verujem da još ima nade

I pišem sve ovo da bi drugima poručio da još postojim…