Dok čitam Bukovskog, na obali reke…
Čitam, a on mi kaže: „Nikada nisam pisao poeziju
da bi je čitao“, i ja ga razumem. Niko ne piše da bi uživao u svojim rečima,
jer reči su kondenzovani očaj, ili bes, ili želja, reči su ono što od tebe
odlazi… nekom drugom… nisu ogledalo u kojem bi želeo da vidiš svoj lik… znaju
to… svi… ili bar oni, koji koriste reči… kao oružje, ili alat, ili kao ispomoć…
reči nisu prijatelj i ne treba im se vraćati… kad te jednom napuste… posebno ne
reči koje imaju pretenzije… koje žele da postanu stihovi… ili ih drugi takvim
vide…
Nikada nisam pisao poeziju da bi je čitao – pisao
bi je zato što me je bolelo, da zadivim po neku damu sumljivog ukusa, a po
mogućnosti i morala, da se izrazim, da se olakšam, da se nekome najebem matere,
da pokažem nezadovoljstvo, da pokažem želju, da probudim nepoznati lik koji
sedi u publici, da izmamim osmeh, probudim čežnju, probijem suzu, da se svađam
sa ljudima i svetom, sa bogom, sa sobom, sa onima koji su tu bili pre mene i
koji su krivi što sam postao ovakav, da poručim koju reč onima što će ostati
iza mene, nepoznatim, a posebno poznatim – onima kojima nisam mogao da kažem, ono
što sam želeo, a koji nisu hteli da me slušaju ili me nisu smatrali dostojnim,
ili su me što je gore smatrali uzvišenim i povlađivali mom egu, onima što su
govorili da me vole, a ustvari su mi zavideli, iako nisu imali na čemu, onima
koji su govorili da bi sve dali da su na mom mjestu, a nikada nisu želeli da
zamene svoj život mojim, onima koji su me mrzeli, svima i nikom, zato što sam
morao, zato što sam hteo, zato što sam mogao, zato što ništa drugo nisam znao,
jer sam tako plaćao kiriju, i piće, i kurve, i parče kobasice zaronjene u
pasulj, pisao sam iz mnogo razloga, ali nikada da bi je čitao.
A opet, nadao sam se da će je drugi čitati.
A ponekad bi se i to čudo desilo, i poneko bi
pročitao poneki stih koji sam napisao i ja bih mu bio zahvalan… i bio bi
srećan… i bar na trenutak pronašao bih mir i otišao da pijam kafu iz fildžana,
skuvanu u bakarnoj džezvi, negde na obali reke… zelene i hladne…
a onda bi, na tren, zaboravio reči…
i neizgovorivši ni jednu jedinu reč uživao u lepoti…
jer lepota skoro uvek nadmašuje reči…
Kad obučeš te crvene lakovane cipelice…
Odlutaš ponekad… pitaš se koga ćeš sresti… barem
u mislima… jer tamo, gde te odnesu, tamo je korak brz, hitar, veseo… i kadar je
svugde da te odvede… i približi mestima i ljudima… sad dalekim… ili ti se to
samo čini… dok ne obučeš te crvene lakovane cipelice što imaju moć da šetaju
hodnicima snova i zaborava… i hodaš lagano, kroz vreme i želje… i pitaš se…
koga ćeš sresti… a mnogo je onih koji bi da te sretnu… da bar za trenutak
zastanu u tvojoj blizini i prozbore po koju reč… i ti tad ne znaš… žele li oni
govoriti sa tobom… ili sa svojim sećanjima…. I zapitaš se tad… koga bi više
voleli da sretnu… tebe ili crvenu – onakvu kakvu je pamte… i hodaš tad dalje
korakom žurnim jer ne želiš to da saznaš… a negde u dnu svoje duše znaš… i ti
ljudi iz sećanja… da te sretnu… voleli bi te… takvu kakva si sada… samo kada bi
mogli da te sretnu… a možda… ko zna… možda će te jednom ponovo sresti… a možda
će te i te crvene lakovane cipelice odvesti do njih…
