Rumunka

Ordenje

Tog dana dobio sam orden za zasluge, koje, ne znam tačno. Da su me pitali, rekao bih da ga ne zaslužujem. Nisu. Poslali su paket, ja ga preuzeo. Na listu papira, u pošti koja više ne postoji, jer više niko ne šalje pisma, pisalo je: „Ovo je značajno priznanje, još jedno, u davno predskazanom nizu pobeda koje Vam predstoje“.

Nikada posle nisam dobio nikakvo priznanje. A i ovog sam se stideo.

Da mogu vratio bih vreme. Da mogu vratio bih ordenje, ali, niko ga neće. Svi peru ruke od onoga u šta su nas gurali. Mi još ne nalazimo mir. Možda ću jednoga dana manje mrzeti sebe. Možda. Opet, osećam da to neće puno toga promeniti.

Pre kraja ili post mortum

„Šta je na kraju ostalo?“

„Nekoliko knjiga i stid.“

„Što stid?“

„Što ih nije bilo više... knjiga...“

Jesen

(Dolazi Zima)

List na vetru, požuteo, ubeđuje sebe da je još čvrst i sposoban da apsorbuje svetlost. Žena ocvale lepote, još sposobna da šminkom sakrije bore sedi ispod krošnje, posmatra i divi mu se.

Sprema se oluja. Nadvijaju se oblaci. List se jedno vreme opire olujnom vetru.

Otpada. Sa krošnje pada u njeno naručje. Niz njeno lice kliže suza. U telo se zavlači hladnoća.

Dolazi zima.

K pitanju slobode  i želje

Poslednja intimna tačka tvoje slobode i moje želje – to je otvoreni kavez u koji se uvek vratim. Želim da budem tu. Više od slobode.

Sloboda je neodređena, precenjena, prazna. U nju nikada neću izliti svoj sadržaj.

U nju neću posaditi seme. Ona neće roditi cvet.

Klizava priča

Tvoj jezik – klizav podijum – ispituju ga prsti spremni da se zavuku u najdublji deo tebe. Puštaš ih na slobodu, balave, radi krupnije žrtve na koju se bacaš spremna da je smažeš. Dahom dražiš glavu zmije, trljaš jezikom, dok klizaš ka podnožju želje koja se propinje u tebi.

Izazivaš me da izbacim sadržaj želje, da ti predam tečnost života. Okrutno vladaš mojom voljom. Želiš me. I ja te želim.

Predajem ti se.

Polažeš glavu na moj trbuh. Predeš.

Moje zgusnute misli igraju po plafonu. Tvoj zgusnuti dah igra po mom trbuhu.

Znakovi upisani na noćnom nebu

Kad te ugledam – tektonska pojava. Još drhtim pri pomisli na tebe i način kako si ušetala u moj svet. Odlučio sam (već tada?) imaću te...

Put do tebe krivudav, neizvestan... oboje negde zalutamo... uz put...

Niti se kidaju... Vreme zameće tragove...

Potom praznina... u njoj samo eho moga srca koje te doziva... Uzalud, čini se...

Vreme te oduzelo. Razdaljine progutale. Toliko praznog u prostoru i vremenu bez tebe...

Očekivanje susreta... isčekivanje... nada...

Obećanje jedne zvezde, što zalazi na noćnom nebu, vraća mi te u snovima. Sanjam radost. Mirišem sreću... ili je to sećanje na miris tvoje kose...

Znam da ćeš doći... znam...

Ne mogu više da čekam... Pun očekivanja krećem ti u susret...

Rumunka

Poželim ponekad malo ritmičnog disanja. Potražim ritmičku gimnastičarku, što me opseda u vlaškim snovima i skačem po beloj posteljini koju smo razvili mesto partera.

Sanjam da je zadivim, sanjam nemoguće premete, pokrete u ritmu njenog gibanja, savitljivost, visoke ocene.

Sanjam očnjake,Transilvaniju i hrišćanske vitezove... i nju, kako putuje kroz vreme i donosi radost.

Sanjam... i ona sanja... a posle se radujemo... poput Romeja, van kapija grada...

Skriveni ljubavnik

Ležeći na kavuču student sanja ulazak u spavaću sobu gospođe koja mu je promenila život. San postaje uzbudljiviji, kad njegov san, neočekivano, zakorači iza vrata, preskoči muža koji hrče i uvuče se u njen san.

Njegov san sad ima obličje žene i želju mladog lava. On sanja kako je dodiruje iznutra. Šakama obujmljuje grudi, dok se jezikom spušta kroz  rascepinu između mesnatih lopti koje njegove šake ne mogu obuhvatiti. Njegovi snovi nalaze se na mestu skrivene strasti raspaljene dodirima, koje sanjaju.

Skriveni od drugih, njihovi snovi, nastavjaju tamo gde ih je stvarnost dana prekinula. Noć dobija dublji smisao dok im se disanje ujednačava i ubrzava.

Zvezde, na noćnom nebu, skrivaju svoje ljubavi u tami. Mrak, noćas, skriva i njihove snove.  

Poigravanje željom

„Šta te uzbuđuje?“

„Još samo misao. Ostalo sam probala, nije bilo posebno uzbudljivo.“

„Pokušaću onda da te njom zavedem, njoj pokorim.“

„Misliš da ćeš uspeti?“

„Moja je misao oštra i topla, još sam kadar da te njom kupim...“

„Pokušaj...“

Čudesna šuma

Čudesna šuma

Postoji jedan most koji spaja dve reke, kojim ribe, plivaju preko planine. Na njemu sedi šeširdžija, naplaćuje putarinu potočnim pastrmkama. 

Na planini jedan medved juri leptire, a maslačci se takmiče sa hrastovom šumom, čiji će hlad biti veći, čije će seme dalje stići.

U dnu slike planinska vila. Njena tajna je omamljujuća. Gusta kao vino. Pogled, leden, bistar, kosa zapletena u borovu šumu – zlatna, poput kore drveća posle kiše. Ona sanja ovaj čudesni san o zemlji iza ogledala. Ona vodi ovu ruku što zapisuje misli fantastične i željne, čuda, tog sveta u koji tek po nekad zavirimo. 

A.– prvo slovo

Tako je lako bilo biti tvoj ljubavnik.

Tako teško postati nešto više od toga. 

Kradljivac

Čije srce lupa pod košuljom, koju si jutros ogrnula na sebe, dok si otvarala vrata balkona i puštala sunce da se uvuče u tvoju postelju?

Čije te srce krade od mene i sunca?

Kako da mu te ukradem?

Zmija

Tako je dugo nosila ovu kožu samoće da nije u stanju da je odbaci. Pita se da li će izgubiti sebe ako se presvuče. Hoće li se to njeno novo Ja osećati udobno u svojoj koži? Hoće li prepoznati sebe?

Nesporazum

Nismo se razumeli.

Ja sam bio zaljubljen u osobu, ona u moj život. Ja sam se, zbog nje, lako odrekao života, ona je to shvatila kao izdaju.

Nesporazum. Razumeli smo se tek toliko da se raziđemo.

Mali čovek

Mali čovek nosi teško breme, teret kratkoročne budućnosti – novac koji mora izdvojiti za račune kroji njegov horizont. On je kratkovid, diše plitko, bori se za vazduh dok ne potone. Obećana pomoć nikada ne stiže. Prepušten je sebi i svojoj zlohudoj sudbini.

Kakve su ti misli, takav ti je život – misao britka

Posle petnaest godina sreli smo se, kako dolikuje, u kafani. Promenili smo se, bilo je očito, kao i to da smo ostali isti. Uglavnom su evoluirale mane, a vrline, one su dobrano zakržljale, al, ima ih još. Poneka. Nismo otupeli. Nekima je misao još britka, ubojita. Možda umišljam, možda to očajno želim, i za njih i za sebe.

„Znaš kako se kaže...“

„Kako?“

„Ko što otac Tadej reče, kakve su ti misli, takav ti je život.“ Oni oženjeni sa decom, ja još samotnjak. Nekad mi se smeju, nekad me sažaljevaju, iskreno, me vole. Brinu se.

Ipak... zna da zasmeta.

„Pa neće biti. Eto, ja celog života imam poročne misli, a nisam se nešto najebao...“

„I sad žališ zbog toga?“

„Ne, samo kažem da ti i nije neka logika.“

„Prost si.“ Smeta i njima. Očito. Ali istina je. 

„Ne ja, tvoja logika“, odgovorim i saspem pelinkovac. Gorak je, pitak. Vrućina se prikrada polako, nadire postepeno, naknadno, rumeni obraze. Meni, a i njima, čini se.

Previše uprošćavanja. Otupljenje. Dolazi li to sa godinam, ili sa brigama – đavo će ga znati. On je valjda na mojoj strani, pa je red da ponekad i progovori – makar iz mene.