Čudesna šuma

Čudesna šuma

Postoji jedan most koji spaja dve reke, kojim ribe, plivaju preko planine. Na njemu sedi šeširdžija, naplaćuje putarinu potočnim pastrmkama. 

Na planini jedan medved juri leptire, a maslačci se takmiče sa hrastovom šumom, čiji će hlad biti veći, čije će seme dalje stići.

U dnu slike planinska vila. Njena tajna je omamljujuća. Gusta kao vino. Pogled, leden, bistar, kosa zapletena u borovu šumu – zlatna, poput kore drveća posle kiše. Ona sanja ovaj čudesni san o zemlji iza ogledala. Ona vodi ovu ruku što zapisuje misli fantastične i željne, čuda, tog sveta u koji tek po nekad zavirimo. 

A.– prvo slovo

Tako je lako bilo biti tvoj ljubavnik.

Tako teško postati nešto više od toga. 

Kradljivac

Čije srce lupa pod košuljom, koju si jutros ogrnula na sebe, dok si otvarala vrata balkona i puštala sunce da se uvuče u tvoju postelju?

Čije te srce krade od mene i sunca?

Kako da mu te ukradem?

Zmija

Tako je dugo nosila ovu kožu samoće da nije u stanju da je odbaci. Pita se da li će izgubiti sebe ako se presvuče. Hoće li se to njeno novo Ja osećati udobno u svojoj koži? Hoće li prepoznati sebe?

Nesporazum

Nismo se razumeli.

Ja sam bio zaljubljen u osobu, ona u moj život. Ja sam se, zbog nje, lako odrekao života, ona je to shvatila kao izdaju.

Nesporazum. Razumeli smo se tek toliko da se raziđemo.

Mali čovek

Mali čovek nosi teško breme, teret kratkoročne budućnosti – novac koji mora izdvojiti za račune kroji njegov horizont. On je kratkovid, diše plitko, bori se za vazduh dok ne potone. Obećana pomoć nikada ne stiže. Prepušten je sebi i svojoj zlohudoj sudbini.

Kakve su ti misli, takav ti je život – misao britka

Posle petnaest godina sreli smo se, kako dolikuje, u kafani. Promenili smo se, bilo je očito, kao i to da smo ostali isti. Uglavnom su evoluirale mane, a vrline, one su dobrano zakržljale, al, ima ih još. Poneka. Nismo otupeli. Nekima je misao još britka, ubojita. Možda umišljam, možda to očajno želim, i za njih i za sebe.

„Znaš kako se kaže...“

„Kako?“

„Ko što otac Tadej reče, kakve su ti misli, takav ti je život.“ Oni oženjeni sa decom, ja još samotnjak. Nekad mi se smeju, nekad me sažaljevaju, iskreno, me vole. Brinu se.

Ipak... zna da zasmeta.

„Pa neće biti. Eto, ja celog života imam poročne misli, a nisam se nešto najebao...“

„I sad žališ zbog toga?“

„Ne, samo kažem da ti i nije neka logika.“

„Prost si.“ Smeta i njima. Očito. Ali istina je. 

„Ne ja, tvoja logika“, odgovorim i saspem pelinkovac. Gorak je, pitak. Vrućina se prikrada polako, nadire postepeno, naknadno, rumeni obraze. Meni, a i njima, čini se.

Previše uprošćavanja. Otupljenje. Dolazi li to sa godinam, ili sa brigama – đavo će ga znati. On je valjda na mojoj strani, pa je red da ponekad i progovori – makar iz mene.