Kakofonija

Bele košulje

Otišao sam, napustio vojsku koja čuva gospodare poretka. Verovao sam u razum i pravo na pobunu.

Izgubio sam rat koji se nije vodio. Dobili su ga oni koji su ostali, odlučni dezerteri i salonski oficiri. I danas služe, tiho štrajkujući. Oni su nemi nerad, prava snaga svake stojeće armije, laka konjica u dvadeset prvom veku.

Još šire laži o svojoj snazi, ubeđuju da se bez njih ne može. Još im veruju. Na kraju sve vojske počivaju samo na uverenju o njihovoj svrsi i snazi. Zato danas grade uverenje, umesto bezbednosti i za to su plaćeni.

Oni koji sumnjaju još su izdajnici i neprijatelji. Kao i ja.

Konačno uviđam da se to neće promeniti.

Neopredeljenost kao greh

Sloboda jednih je zatvor drugih. Zato prevrati. Revolucije.

Sve nade se polažu da će tvoji doći na vlast. Jedino se gubitnici nikad ne menjaju. Oni koji nemaju njihove, unapred su osuđeni na propast i ropstvo.

Lakrdija uzdizanja i padova, onih koji su odlučili da pripadaju.

Moji su grehovi veći, neoprostivi. Nepripadati je greh. Odbijati ulizičke ponude je greh. Pokušati odbraniti svoje je greh. Biti, a ne biti, ničiji, ima li većeg greha? Ima li iskupljenja?

Građani Srbije

Mali čovek više nije relevantan, više nije interesantan vođama i političarima. On živi u malim gradovima i snovima o sopstvenoj veličini i značaju. On ne vidi kako razgrabljuju i parčaju njegovu imovinu, kako mu oduzimaju šume i atare, kako su počeli da mu prodaju vodu, a spremaju se da mu naplaćuju vazduh. On više nema pravo na samostalnost i odluku o životu i smrti.

Umesto toga on ima namete i slaba obećanja bezbednosti i blagostanja, do kojih nikako ne stiže. Jer, to nije za male ljude. Njemu je pripremljen ušoreni put rada u tuđim kompanijama, kopanja bakra i kratkotrajnog bljeska ograničenog zadovoljstva po šoping molovima – ne treba preterivati, to je za druge.

On je predodređen za savijanje lima, motanje kablova, pelene za odrasle, grčenje stomaka od loše hrane i pomisli na budućnost koja mu sve više izmiče i koju zna, više ne može stići.

Mali čovek više ne sedi na gajbama piva ispred zadruge. Nema više zadruga i pšenice, ni ruku žetelaca. Uskoro više neće biti ničega, pa ni ovih reči, možda poslednje zapisanih u slavu malog čoveka – onog koji je dobijao ratove, stvarao blagostanje, rađao decu, verovao u ideale i bolju budućnost.

Nestaje mali čovek, zajedno sa idealima, koje su izdali oni, koji su prevarili malog čoveka.

Vaseljena, period prvotnog mraka

Praznina, ničeg, što bi ispunilo prostor praznine koji se širi.

Bio si svetlo, bio si mrak, a sada samo ništavilo.

Ničeg osim praznine.

Osećaš, zgušnjava se, nešto poprima oblik skriveno u tami.

Koliko vremena još treba proteći pre nego se upale prve zvezde?

Pro

Banja Luka – carstvo provincijalske svesti kojom vlada proizvoljnost jalovih štetočina, nije kadra iznjedriti nešto više od proste reprodukcije svoje toksičnosti...

Bolest koja ne prolazi... čak ni onda kada u ovu, kasabu vilajetsku, svetlost zaluta.

Život koji to nije. Mrak po noći. Mrak po danu. Mrak po umovima. Svugde samo mrak. Taman i neproziran. Gust, poput očaja, što negira život.

Ljudi odlaze. Beže.

Da ne budu na tom kužnom mestu kojim vlada pogan ogrezla u protivprirodnu blud. 

Da uteknu pred najezdom pošasti skakavaca.

Pogan likuje. Slavi, baš tu blud, kao svoje najveće dostignuće.

Kraj se naslućuje. Niko ne želi da otvori oči i da ga ugleda.

Kakofonija, Simit Sarayi, Beograd, 2020

Cepanje atoma. Paljenje zvezda. Poziv na molitvu. nesposobnost artikulacije. Svest se mrvi.

Tako je malo iskazivog. Kolonijalni mentaltet. Sumrak civilizacija. Kolebanje kao pravo na izbor. Gužvanje posteljine. Vrbovanje lakovernih.

Unutrašnji neprijatelj. Generali i izdaje. U stavu mirno.

Ispijanje kafe. Tužna životinja. Fado. Tango. Harmonika i violina. Studentica sa knjigom gleda kroz prozor, u pravcu fakulteta, kao da isčekuje nekog.

Smog u plućima. Miris zemlje. Nebeski presto. Plameni mač. Pali anđeo. Visoke potpetice.

Budućnost Srbije. Teorija zavere. Turska. Lord Bajron. Telefonski poziv će promeniti sve.

Njegova smrt. Strast je snažna kao srce bizona. Indijanci. Istrebljenje. Američka konjica. Američki san. Babuške. Černobil. Smrt. Bhagavad gita. Ja sam smrt, uništitelj svetova.

Marija Kiri.

Konačnost. Komadanje. Oduzimanje. Sakaćenje.

Još u meni gori plamen. Demonstracije.

Tekst bez smisla – spomenik mrzovolji. Praznina. Nedostatak inspiracije. Možda sam rekao svoje. Prazan. Bezidejan. Smeta mi kakofonija.

Glasni ljudi sa šupljim pričama. Mali životi. Konobarica. Kafa sa mlekom, produžena, bez šećera.

Vozila gradskog prevoza koja prolaze bulevarom. Svi ti ljudi koji idu negde i ja koji sedim i trunem u mestu.

Čekanje čega?

Do kad?