Slika sa fejsbuka

Čekajući osobođenje ili neku drugu zabludu

Svet čeka oporavak prirode. Potlačeni čekaju oslobođenje. Čovek čeka ljubav. Svi samo čekaju – obećan im je mesija, niko im nije rekao da živi u njima i da bi trebalo da ga negde usput nađu i oslobode. Da ga puste da voli i kada nema nikakvih izgleda da dosegne ideale, umre za njih, ugrađujući svoje JA u temelje planine kojom će trčati deca što još veruju da rukom mogu dohvatiti nebo.

Facebook slika

Dođe čas. Znaš tako malo ljudi. I one koje si znao više ne poznaješ. O njima stiže tek po koja informacija sa Fejsbuka, filtrirana, kroz filter očekivanja (većine) i stida (tvog, što ta očekivanja nisi ispunio).

I onda lažeš. Oni mlađi maštaju. To je samo druga reč za laž. I svi žele da veruju u tu laž, koju objavljuju o sebi, koju čitaju o drugima.

Jedna velika reka laži zahvatila je moje pleme koje se davi i pliva u njoj. I niko o njoj više ne misli kao o poplavi. Svikli smo se. Prihvatili kao sudbinu. Neminovnost. Uživamo u izvesnosti koju nudu. Sigurnost = izvesnost. Tek po koji usamljeni uzdah. Jer, želja je možda umrla. Ili možda nije...

Još u meni ima ovog ili onog. Još u meni ima njega ili nje ili tog sna koji smo sanjali. Još ima onih koji veruju da smo taj san ostvarili, pa što da ih razočaramo.

Ja sam glas o meni. Ja sam glumac u ulozi koju pišu skrivene misli tajnih nada, skrivenih ljubavnica, saboraca, navijača, prijatelja, onih koji su  samonom delili snove, rušili vlast, igrali tango ili fudbal. Njima se objavljujem – onakav kakvim me očekuju. A opet, sve su ređi lajkovi, sve nas je manje, veze su sve slabije, ali uloga ostaje i moramo je igrati do kraja. To je deo društevene pogodbe. Ako želimo da neko glumi u našem narativu, mi moramo činiti isto. Tako je to.

Ja živim u ponekom vrckavom pogledu, osmehu. Ja sam slika sa Fejsbuka i uzbuđen sam kad me lajkuju. Jer to znači da im je još stalo. Da još delimo iste vrednosti, tajne nade i skrivene primisli. Još nas uzbuđuju iste stvari. Isti ljudi. Čak i ako se sve promenilo. Ako smo se mi promenili.

Žao mi je što moj deda nije dočekao Fejsbuk. Onda bi moga da dobije lajkove od ostalih revolucionara, prvoboraca, logoraša. Sigurno bi lajkovao slike ostarelih pripadnica crvenog krsta koje su internircima pomagale po logorima. Možda bi video i ženu koju je ostavio u Norveškoj. Možda bi bio slika na zidu u toj dalekoj zemlji patnje u kojoj možda još postoji izvor njegove patnje i njegova krv. Žao mi je što Fejsbuk nije postojao u vreme kada sam krenuo u osnovnu školu. Znam čija bi slika bila na mom zidu. Što ga nije bilo da sebi ostavim mogućnost da zaveštam tada još nemušte misli koje sada vode ovaj flomaster kojim pišem.

Napolju je stvarnostkoju ne razumem, a ni neželim. Srećom postoji i ova stvarnost. Ona sa slike, koju objavljuješ, koju objavljujem. Narativ u kojem možemo  zaroniti i plivati i biti sretni. Jer taj narativ pisan je u ogledalu naše sreće i očekivanja. On proširuje područje naše slobode. On ne mora robovati stvarnosti. On govori o meni, za mene. On kaže – ovo sam Ja prati me i ja ću te odvesti u neki drugi sretniji svet. Probudiću život u tebi.

Plaćeni ubica

„Nesreće se događaju“, rekao je, a ona je samo trebala da mu plati pa da se jedna takva desi i svi njeni problemi da nestanu. Stavila je kovertu na sto i on ju je uzeo. Jedna sudbina bila je zapečaćena. 

Njena.