Ruševine

 

Ona prava

 

Duša pita telo „Ko nas je spojio? Kad? Znaš“, kaže, „pre nego sam postala jedno sa tobom, bila je tu još jedna duša. Meni bliska, sad zarobljena u nekom drugom telu. Hoćeš mi pomoći da je nađem?“

Telo, potom, traži drugo telo, a duša dodiruje dušu spojenu sa tim telom. Tragaju, u nadi, da će naći onu pravu.

Igra, slična žmurci, se nastavlja, sve dok ne otkriju gde se sakrila ljubav.

Potom joj se prepuste.

 

Noć skrivenih ljubavnika

 

Tek trenutak

Skriven

U brojnim drugim noćima

Ta noć

Ima ambiciju

Da postane zaključak života.

Ima i snagu

Koju obnavlja

Kroz sećanja

Na te oči

I oštru kosu

Na tajne osmehe i zadovoljstva

Skrivene u miris žene

Koje i sad

Može osetiti

U zoru

Pre nego izađe sunce

Koju ju je zauvek odnelo.

 

Ruševine

 

Zvuk sirene, još odzvanja u njemu.

Na razvalinama doma stajao je dečak. Zgrade oko njega, poput njegove, pretvorene su u ruševine. Neke još gore. Zgrada u kojoj je živeo, sad tek hrpa kamena i rasute cigle, nekad je bila dom. Sad je grobnica svima onima koji nisu pobegli pred bombama.

Zvuk sirene, još je tu. Kao i ruševina. Kao i on. Kao i trenutak koji prethodi ovoj slici i ostaje zauvek urezan u sećanje.

On još nije kadar pojmiti, ali sluti, a ta slutnja je tmurna poput tamne noći bez zvezda. Sluti, ne na dobro, sluti, šta je bilo sa decom i majkama, koje o ratu ne znaju ništa osim da ga nisu želele, ni onda, kada su usijane glave pozivale na njega.

Dečak na razvalini doma – traži svoje igračke, to jedino sećanje na naivnost i dom.

Neće ih naći. Ni jednu. Nikoga.

Sve, ljudi, deca, igračke, ostaje sahranjeno pod ruševinama. Svi ostaju zajedno, brat, majka, drugovi i njihove majke, igračke…

Negde u ruševinama leže jedna vrata. Iza njih je dom.

Oko vrata dečaka traka sa ključevima. Skida ih, ostavlja ključeve doma. Na ruševinu ih spušta, poput cveća, na majčin grob.

Potom odlazi, da nađe sebe, ili bar ono što je još živo u njemu. Što je preživelo…

Negde u prošlosti, ostaje, pod ruševinama zarobljen, trenutak, kad su sa neba padale bombe, kad su živi zavideli mrtvima na utočištu ispod zemlje… i jedan ključ, što otključava vrata jedne dečije duše.

Ne osuđuj

 

Arhitekta

 

Ovaj svet je nedovršen, baš poput Boga koji ga je stvorio i stvorio mene, da upotpunim i završim njegovo veliko delo.

Podsmevaju mi se neki i postavljaju pitanje kako nameravam to učiniti, a ja im kažem - slušaću ono što mi šapuće poriv u meni.

Taj duboki glas mora dolaziti od nekud daleko, čim mi je toliko blizak. Možda sa drugog kraja vaseljene što se rasteže i cepa. Možda je to onaj deo mene koji nikada neću dodirnuti, a bez kojeg ne bih mogao biti potpun. Možda.

Razumeti neizgovoreni daleki smisao, razdvojen od sopstvenog bića, možda je to dovoljno saznanja za završetak građevine ovog sveta.

A možda i ne.

Ko će ga znati.

 

Ljubavnici i vojnici

 

Patnja i radost podjednako su plemenite, ali neki ljudi u duši su ljubavnici, a neki vojnici. Sreća, koju bira sudbina, doneće jednima radost ushićenja, drugima patnju na putu rasta i pročišćenja, na čijem kraju se nalazi sudija, koji još ne postoji, a koji ćemo postati, mi, sami sebi, da sudimo, za ono što smo radili, sebi i drugima, bilo da smo bili ljubavnici ili vojnici.

A bili smo, uz manje izuzetke, zapravo, i jedno i drugo. I jedino što sud može konstatovati, pre osude, jeste da su oni iskreno sretni birali makar svoje ljubavnice, ako već nisu mogli ratove (jer njih je bilo teže izabrati i iz njih uteći).

Opet, nije li bolji završetak ove životne drame, u kojoj smo svi glumci, u glavnim i sporednim ulogama, u sopstvenim životima, to, da umesto konačnog razrešenja i osude, umesto izgovora i kajanja, u kojima ćemo se svi gušiti, pre ili kasnije, za ono učinjeno i ono što nismo učinili, a znali smo da treba, umesto svog tok preispitivanja i naknadnog kajanja, da odmah sad, utvrdimo pravilo o antiklimaksu i prekorimo sve imperative u jedan – ne osuđuj… i pokušamo da živimo u skladu sa tim…