Ne osuđuj

 

Arhitekta

 

Ovaj svet je nedovršen, baš poput Boga koji ga je stvorio i stvorio mene, da upotpunim i završim njegovo veliko delo.

Podsmevaju mi se neki i postavljaju pitanje kako nameravam to učiniti, a ja im kažem - slušaću ono što mi šapuće poriv u meni.

Taj duboki glas mora dolaziti od nekud daleko, čim mi je toliko blizak. Možda sa drugog kraja vaseljene što se rasteže i cepa. Možda je to onaj deo mene koji nikada neću dodirnuti, a bez kojeg ne bih mogao biti potpun. Možda.

Razumeti neizgovoreni daleki smisao, razdvojen od sopstvenog bića, možda je to dovoljno saznanja za završetak građevine ovog sveta.

A možda i ne.

Ko će ga znati.

 

Ljubavnici i vojnici

 

Patnja i radost podjednako su plemenite, ali neki ljudi u duši su ljubavnici, a neki vojnici. Sreća, koju bira sudbina, doneće jednima radost ushićenja, drugima patnju na putu rasta i pročišćenja, na čijem kraju se nalazi sudija, koji još ne postoji, a koji ćemo postati, mi, sami sebi, da sudimo, za ono što smo radili, sebi i drugima, bilo da smo bili ljubavnici ili vojnici.

A bili smo, uz manje izuzetke, zapravo, i jedno i drugo. I jedino što sud može konstatovati, pre osude, jeste da su oni iskreno sretni birali makar svoje ljubavnice, ako već nisu mogli ratove (jer njih je bilo teže izabrati i iz njih uteći).

Opet, nije li bolji završetak ove životne drame, u kojoj smo svi glumci, u glavnim i sporednim ulogama, u sopstvenim životima, to, da umesto konačnog razrešenja i osude, umesto izgovora i kajanja, u kojima ćemo se svi gušiti, pre ili kasnije, za ono učinjeno i ono što nismo učinili, a znali smo da treba, umesto svog tok preispitivanja i naknadnog kajanja, da odmah sad, utvrdimo pravilo o antiklimaksu i prekorimo sve imperative u jedan – ne osuđuj… i pokušamo da živimo u skladu sa tim…