Ukrajinka

 

Ukrajinka

 

Ko je stvorio narativ budala

Nacije što pomeraju ljude kao pijune

Tržišne utakmice što osiromašuju zavičaje

Ljude zaljubljene u mašine koje im ne trebaju

Čoveka sluđenog porukama što sižu na telefon

Bez kog ne može,

Ili veruje da ne može,

A još se seća vremena kada je mogao

Bez svega, bez čega, sada ne može,

Jer neko je promenio svet,

A da se nije udostojio da pita ljude

Šta oni misle o promenama što im se nameću.

Ko je stvorio narativ idiota

I čemu sve to?

Čovek je žilava mrcina

Preživeće, preživeo je i gore,

Ledeno doba i kamene sekire što su razbijale lobanje

I osvajanja i ratove i glad i bolesti i ko zna šta još…

Čovek je žilava mrcina

Sposobna da radi i pati

Pa da se posle smeje

I ne odustaje od radosti

Bez obzira na priče raznih vođa i vladara

I onih koji bi da im osvoje i prisvoje dušu

Kao da je njihova, kao da pripada samo njihovom bogu i učenju

Kao da ne pripada čoveku

I volji mu datoj

Jer otimaju mu volju, svi ti vođe i vladari

Razni opskurni lažovi puni priča i obećanja

Što bi da zagade ono malo preostalog vremena

Tako potrebnog za radost i ljubav

Kojih je sve manje

Jer idioti će izgleda pobediti

I čovek će se slomiti

Pod teretom poruge i srama

Što nije mogao biti fukara

Poput onih što su mu krojili sudbinu.

I još bi da je kroje…

Nameću prohteve

Zahtevaju poslušnost

Kroz rad snagu da iscede

Ne bi li je pretvorili u novac

Što trpaju u svoje džepove.

I puno je onih koji ih brane,

Idiote,

A reči samo teku…

Te, oni nisu znali,

Oni nisu bili sretni,

A smetala im je sreća onih

Što nisu imali njihove potrebe.

Zavist, pretvorena u mržnju dominira svetom.

Nacije – krda goveda izgubljenih u magli tržišnih utakmica

Guraju svoje predvodnike da se nabadaju rogovima u koridi srama.

Čovek je izgubljen i slomljen

Osuđen da prihvati rogove što mu ih nabijaju

Priključi se krdu

I postane deo narativa.

Tek poneko, zalutalo grlo,

Odšeta izgubljenim putem radosti

Što pripada svim ljudima.

Tako je malo onih sretnih,

A moglo bi ih biti puno više

Kada bi se oslobodili priča i prestali da slušaju

One koji pričama kroje laž i maglu

Zbunjuju i opčinjavaju ljude

Sposobne za radost, sposobne za sreću

Koju nikako da dosegnu

Jer uvek se nešto ispreči

I prepreka je sve više

A spoznaje sve menje

I ljudi sve manje spoznaju i razumeju ljude

Pa i sebe,

Jer, kako razumeti postupke tela na autopilotu

Kad čovek od buke ne čuje i ne razume sebe.

I čovek ponavlja sebi možeš biti sretan.

Imaš prava na sreću.

Al nikako da krene

U susret sreći koja ga iščekuje,

A opet polagano izmiče

I sve je dalja

Izgubljena i utopjena

U opštu filozofiju špekulacije koja dominira svetom

Pretvorenim u carstvo etičkog i estetskog kiča,

U kojem je sreća zamenjiva.

I evo, već se nudi zamena,

Na rasprodaji,

Šoping postaje zamena za sreću

I molovi sve više prestavljaju oazu, poput one rajske.

A sreća je tu, na dohvat ruke,

A opet u tami i buci skrivena,

Nevidljiva, ili pre neupadljiva,

Neprizorna i  nedokučiva

Pogledu, sviklom na šund.

Čovek spreman na sve kako bi pobegao od samoće

Izgubljen u izmaglici, ne vidi, očigledno.

Samo ga slepilo i pričama kreirane izmaglice

Drže podalje od mesta na kojem bi upoznao sebe

I sreo izgubljenu radost

Tako potrebnu svim ljudima.

Samo ga još nada u spas drži.

Uskoro će i ona popustiti…

A onda, možda, onda progleda…

 

Urd, suđaja

 

Još nisam savladao sve veštine poricanja

Još si živa reč i odbegla misao

A tako je i moralo biti

Jer sudbini se ne prkosi,

A onda je imala svoje planove.

Krenuo sa za Crvenom,

A još se pitam šta bi bilo,

Da li bi i ona, sudbina,

Krenula za mnom

Da sam krenuo drugim putem

Onim što mi nije namenila

Onim koji sam svojom voljom izabrao.

Još se pitam, a odgovora nema

Pratim li ja sudbinu il ona prati mene

I kad ćemo se ponovo sresti

Koja je tačka susreta sa sudbinom?

Skriveno

 

Poslanica nemoralnog nevernika i bednika

 

Političar – sorta kultivisanog govečeta,

Sposobna da istorijsku nepravdu pretvori u gomilu govana,

Kojom zatrpava glasače,

Obogaljene umove, skrhane živote, ljude bez nade,

Koji se lako okliznu između litica prosuđivanja

I strmoglave u okove civilizacijskog domašaja zapadne demokratije

Ili istočne tradicije – uhodane, glatke, vladarske samovolje.

Naše (balkanske) države, izgledaju poput pacijenta na intenzivnoj nezi.

Oslabljeni umovi i ljudi koji zahtevaju ogromne infuzije

Zavaravanja i milosrđa da bi ostali živi.

Čovek koji se bori da bi se održao na površini

I dalje čeka dan kad će dovoljno ojačati ,

Da bi se uspešno presadio u stvarni svet,

Da bi stigao tamo

Gde demokratija još postoji i funkcioniše,

Negde na zapadu…

I pre izbeglica iz Sirije i Libije

Zauzeo svoje mesto u ispravnom poretku stvari,

Na koji nikako da se navikne,

A i kako bi,

Kad ga zatrpavaju balegom i očajem,

Oni kojima veruje

Ili bar za njih glasa,

U nadi da će biti bolje,

A to bolje nikada ne dolazi.

Nada lagano napušta ovo mesto na kojem je rođena

I odlazi tamo gde još može uveriti lakoverne,

Da postoji i da se iščekivanje i poverenje isplati.

Političari – oni bi da menjaju svet

A nisu u stanju promeniti ploču

I još duvaju u isti rog

I lupaju u iste (ratne) bubnjeve

I veruju, ili tek ubeđuju druge,

Da se smisao lovi i ubija i izlaže na zidu

Kao preparirani trofej.

I u stanju su uveriti decu i intelektualce

Da je u redu na zidu imati obešenu diplomu

I njom pravdati nedela, iza nje skrivati laž

I pozivati se na profesionalizam

Kao da je biti profesionalac smisao po sebi.

I zgražavati se nad bundžijama,

Koji bi da promene sistem,

A da nisu u stanju da shvate,

Da novac ne pamti gde je bio

Ali nastavlja da teče, kao reka

I podmazuje korito i obale u koje se useca,

Na putu do bogatstva

Koje ljudi stvaraju za neke ljude,

Ne nužno bolje i ispravnije,

Od onih koji zauvek ostaju na obalama siromaštva,

Čiji se glas ne čuje

Čak ni kad vapaj dopire do neba,

Jer tamo nema ko da ga čuje

Pa ni onaj što je svojom rukom na kamenu zapisao moral

I dao ga ljudima.

Sumorna je ta ideja o kamenoj ploči,

Skrivenoj u izgubljenom kovčegu,

Sahranjenoj u srce zaboravljene planine.

Političari i ljudi i dani za poslanice i obećanja.

Trudim se da ne slušam njihove reči i lažljiva obećanja

Dok sam lažem neka.

Još dišem i trudim se da budem bolji.

Nisam odustao od ideje o velikom uspehu,

Još sanjam velike snove,

Kadar da ih pratim gde god da me povedu,

Još se nadam…

 

Poslanica, nedokučivoj lepoti

 

Biti nesaglediv je ono što čoveka čini čovekom i lepotu večnom. Voleo sam nedokučive žene, delom nevidljive, jer su znale sačuvati intimu i izbeći izloženost vulgarnim pogledima. Voleo sam, a da nisam ni znao, duhove davno uminule, večne, duhove, čije se samo ime prenosilo kroz vekove i civilizacije. Voleo sam Lilit i Naavu, Jelenu, Pandoru i Crvenu, Rahelu i Solome i njihovu pobunu protiv sveta što poput eha odzvanja do današnjih dana… i tražio ih u duhu i telu modernih žena , nesvestan da se deo te pobune i na mene odnosi.

Nikada do kraja nisam sagledao žene koje su dodirnule moj život i oplemenile ga radošću i tugom i sposobnošću da razlikujem to dvoje. Nisam i verovatno neću. Nisam siguran ni da je tom moguće i čoveku dato, ali znam da ću pokušati da otkrivam i upoznajem to biće različito od onog koje raste u meni.

Znatiželjan žudim da sagledam nesagledivo i u lepoti pronađem ono što sam oduvek tražio, čak i sada, kad sam svestan da ne znam šta je to (i da mom razumu nije dato, ni dozvoljeno da spozna i razume tajne jednog drugog bića ma koliko ga voleo)…

Nije li ljubav samo ime za veru u ono nesagledivo u drugom biću, nije li samo želja da se predamo i nadamo najboljem ishodu…

Još verujem, da ima istine i želje u onom nesagledivom, da me tamo čeka nešto veliko i izvrsno, još ne otkriveno, a ti? Veruješ li i ti?

 

Poslanica jednog komuniste, prvoborca, janičarskog sina odaslata na nepoznatu adresu u Norveškoj

 

Tvoje telo beše tek kapija ka tvojoj duši

Opet za njim žudeh, bićem i telom

I žudeše drugi,

Mnogi, neznani i znani…

Niko, kroz kapiju ne prođe

Dušu da ti zagrli

Srce da dodirne.

I nemam reči kojim oproštaj smem tražiti,

Od duše tvoje, jer još zadrhtim, bićem svim

I reč i misao i srce, zatreperi

Pri pogledu na tu figuru

Na lepotu što nisam poznao.

Žudim, a dušu bi da zagrlim

Kao da znam kako se grli duša

Kao da sam naučio

Kao da se naučiti može

Kako se dodiruje i voli

Žena – svoja, a tuđa…

 

Skriveno

 

Tiho zahvalan

jednom mekom mestu

sanjam radost

uzdahe

igru očima

i taj pogled

kojim si znala da me probušiš

i pustiš dušu napolje

da te obgrli

svom snagom volje

i želje duboko skrivene.

Slutim želju skrivenu u tebi

Kako juri u susret mojoj želji

Dodir te dve želje

Skriveni fragment života

Ili kaleidoskop

Pred čijom se slikom šire zenice

Od očaravajuće lepote

Koja se otkriva

I priziva radost

Ogoljena – tvoja duša

Moja želja

Poziv

Slutim, a brk mi igra i oči se smeju.

 

Rejčel

 

Pokušavam da selotejpom povežem tuđe stihove

Kako bi u društvu neukih lažirao mudrost

Koju još nisam stekao.

Ne ide mi, tek po nekad uspe ova varka

Osmišljena da izmami divljenje u očima

One što još izbegava da se ušeta u moj život

I oplemeni ga svojim rođenjem.

 

Gašenje pravedničkog besa

 

Kako zatomiti bes

A ne sahraniti ga u sebi

Kad izgubi smisao

I ništa se promeniti ne može

A život proguta nepravdu

Koja se ispraviti ne može.

Kako ga zatomiti, a ne ugasiti žišku

Kojom izgara duša, još željna pravde

Voljna da prati poziv radosti

Gde god da je odvede.

 

Suvišni izveštaj

 

Čovek koji unosi informacije bez pogovora umro je neinformisan. Zgrušano nerazumevanje pokrenulo je grudvu pretpostavki i poluistina koje su zapušile dotok sveže krvi u mozak, pa je ovaj pokušao da se spasi gašenjem intimnih misli i opštom bezidejnošću. Nije pomoglo – pretvoren u automat pogrešno je protumačio stvarnosti i sudario se sa istinom koju nije video na vreme.

Sistem za prenos informacija i zbunjivanje nastavio je da radi i onda kada ljudi više nije bilo.

Ovu informaciji saznajemo post factum od jedne od civilizacija mlađeg zvezdanog naraštaja. Nemamo pojma šta ćemo sa njom.

 

Epitaf

 

Prijatelju, voljeni druže, rastajemo se ovde, iako se ja ne mogu i neću rastati od prošlosti i svega onog što si učinio za mene. Tvoja priča ne razlikuje se od drugih; ljubio si i plakao. Možda si ljubio više i znao da se smeješ duže od drugih i zaseješ radost koja je znala da poraste i u mom srcu.

Govorio si nastoj da ne pridaješ veliki značaj patnji – na pretvaraj je u zanimanje. Tvoj um i ruke tvoje drugom zanatu su sklone.

Učio si me tom zanatu. Usmerio na put, što vodi u radost.

I šta se još može reći o tome. Možda jedno Hvala. A onda put pod noge, sreća nema običaj da čeka.