Ukrajinka

 

Ukrajinka

 

Ko je stvorio narativ budala

Nacije što pomeraju ljude kao pijune

Tržišne utakmice što osiromašuju zavičaje

Ljude zaljubljene u mašine koje im ne trebaju

Čoveka sluđenog porukama što sižu na telefon

Bez kog ne može,

Ili veruje da ne može,

A još se seća vremena kada je mogao

Bez svega, bez čega, sada ne može,

Jer neko je promenio svet,

A da se nije udostojio da pita ljude

Šta oni misle o promenama što im se nameću.

Ko je stvorio narativ idiota

I čemu sve to?

Čovek je žilava mrcina

Preživeće, preživeo je i gore,

Ledeno doba i kamene sekire što su razbijale lobanje

I osvajanja i ratove i glad i bolesti i ko zna šta još…

Čovek je žilava mrcina

Sposobna da radi i pati

Pa da se posle smeje

I ne odustaje od radosti

Bez obzira na priče raznih vođa i vladara

I onih koji bi da im osvoje i prisvoje dušu

Kao da je njihova, kao da pripada samo njihovom bogu i učenju

Kao da ne pripada čoveku

I volji mu datoj

Jer otimaju mu volju, svi ti vođe i vladari

Razni opskurni lažovi puni priča i obećanja

Što bi da zagade ono malo preostalog vremena

Tako potrebnog za radost i ljubav

Kojih je sve manje

Jer idioti će izgleda pobediti

I čovek će se slomiti

Pod teretom poruge i srama

Što nije mogao biti fukara

Poput onih što su mu krojili sudbinu.

I još bi da je kroje…

Nameću prohteve

Zahtevaju poslušnost

Kroz rad snagu da iscede

Ne bi li je pretvorili u novac

Što trpaju u svoje džepove.

I puno je onih koji ih brane,

Idiote,

A reči samo teku…

Te, oni nisu znali,

Oni nisu bili sretni,

A smetala im je sreća onih

Što nisu imali njihove potrebe.

Zavist, pretvorena u mržnju dominira svetom.

Nacije – krda goveda izgubljenih u magli tržišnih utakmica

Guraju svoje predvodnike da se nabadaju rogovima u koridi srama.

Čovek je izgubljen i slomljen

Osuđen da prihvati rogove što mu ih nabijaju

Priključi se krdu

I postane deo narativa.

Tek poneko, zalutalo grlo,

Odšeta izgubljenim putem radosti

Što pripada svim ljudima.

Tako je malo onih sretnih,

A moglo bi ih biti puno više

Kada bi se oslobodili priča i prestali da slušaju

One koji pričama kroje laž i maglu

Zbunjuju i opčinjavaju ljude

Sposobne za radost, sposobne za sreću

Koju nikako da dosegnu

Jer uvek se nešto ispreči

I prepreka je sve više

A spoznaje sve menje

I ljudi sve manje spoznaju i razumeju ljude

Pa i sebe,

Jer, kako razumeti postupke tela na autopilotu

Kad čovek od buke ne čuje i ne razume sebe.

I čovek ponavlja sebi možeš biti sretan.

Imaš prava na sreću.

Al nikako da krene

U susret sreći koja ga iščekuje,

A opet polagano izmiče

I sve je dalja

Izgubljena i utopjena

U opštu filozofiju špekulacije koja dominira svetom

Pretvorenim u carstvo etičkog i estetskog kiča,

U kojem je sreća zamenjiva.

I evo, već se nudi zamena,

Na rasprodaji,

Šoping postaje zamena za sreću

I molovi sve više prestavljaju oazu, poput one rajske.

A sreća je tu, na dohvat ruke,

A opet u tami i buci skrivena,

Nevidljiva, ili pre neupadljiva,

Neprizorna i  nedokučiva

Pogledu, sviklom na šund.

Čovek spreman na sve kako bi pobegao od samoće

Izgubljen u izmaglici, ne vidi, očigledno.

Samo ga slepilo i pričama kreirane izmaglice

Drže podalje od mesta na kojem bi upoznao sebe

I sreo izgubljenu radost

Tako potrebnu svim ljudima.

Samo ga još nada u spas drži.

Uskoro će i ona popustiti…

A onda, možda, onda progleda…

 

Urd, suđaja

 

Još nisam savladao sve veštine poricanja

Još si živa reč i odbegla misao

A tako je i moralo biti

Jer sudbini se ne prkosi,

A onda je imala svoje planove.

Krenuo sa za Crvenom,

A još se pitam šta bi bilo,

Da li bi i ona, sudbina,

Krenula za mnom

Da sam krenuo drugim putem

Onim što mi nije namenila

Onim koji sam svojom voljom izabrao.

Još se pitam, a odgovora nema

Pratim li ja sudbinu il ona prati mene

I kad ćemo se ponovo sresti

Koja je tačka susreta sa sudbinom?