Iyas ibn Qabisah al-Ta'i
Ja, Iyas ibn Qabisah al-Ta'i, čekam svetlost, da postanem svetlost, da trag na ovom svetu ostavim.
Ako ikada čuješ ove reči znaj, tebi sam ih zaveštao…
U amanet svetu koji sam bio, u anamet svetu koji je bio pre mene, koji je večan i koji će tebe dočekati…
Bio sam na ovom svetu i sretao svet, za svetom, drugačiji, od onog što nosio sam u sebi.
Bio sam i tragao sam, jer to je jedino što sam mogao – istraživati taj veliki nepregledni svet i tragati za tim skrivenim svetom sa kojim bi se moj zarobljeni svet mogao stopiti, u koji bi se mogao utopiti i proširiti na radost mog i tog nekog skrivenog sveta.
U jednom svetu otkrio sam više svetova. Svi ti svetovi imali su imena i lica i tela koje pamtim, a nekad sam ih i dodirivao, kao što sam se trudio dodirnuti i unutrašnjost bića, tog sopstvenog univerzuma, kojim sam bio opčinjen.
Neki od tih svetova, tih lica plamene grive, poput crne rupe usisavali su me i dopuštali mi da se igram unutar granica vragolsate misli, predloga i pristanka, saučesništva u traganju za radošću i toplog smeha u koji bi me zaogrtali.
Neki su me odbijali i ostajali zatvoreni pružajući mi priliku da plačem, sam, skriven unutar unutrašnjeg sveta.
Neki, a te sam posebno voleo, pružali su mi radost izdaleka, nudili se mom čežljivom pogledu i čikali maštu i uzavrelu misao. Oni su mi dali najviše. Jedino uz njih spoznavao sam sebe… jer razumeti udaljene zvezde, jedino se moglo posmatranjem njihove svetlosti i razumevanjem tih sitnih varijacija svetla, što kriju promene, uzlete i padove, lomove i uskrsnuća. A bilo ih je. I moj i njihovi svetovi svedočili su o tome.
Skriveno, tajno, zatvarali su se u sebe i ćutali, ali svetlost nije znala da ćuti i odavala ih je, obasjavala je tamu u kojoj je prebivao moj pogled, grejala moju dušu, nudila razloge da se pregura dan, da se izjutra ponovo potraži radost i osmeh na drugom biću.
Hvala ti svetlosti što si me upoznala sa životom zvezda i meseca, mukom đinova, lepotom Malaka (Maleka), osmehom Hatiže, mirisom pustinje i voljom kamila. Hvala ti za prst sudbine koji me je vodio dok sam brinuo o karavanima i ljudima i treptaju usnulog srca što traži uzbuđenje i mir ne znajući da su to dva lica istog novčića, a samo nam je jedan novčić dat i biće uzet kada nam se vrati svetlost iz koje smo stvoreni i koja je tu da čuva naše priče i svedoči o nama…
Hvala ti što nikada nisi prestala da postojiš, što ćeš me sada uzeti i što ćeš zauvek pričati moju priču… i onda kada Persijanaca i Rimljana ne bude, kada oba moja korena nestanu, kad ljudi napuste Petru, a pustinjski vetar proguta istinu…
Hvala ti što čuvaš moju priču, što je nudiš svim dušama u toplim zvezdanim noćima.
Moja priča neće nestati.
Nijedna naša priča neće nestati…nastaviće da postoji u svetlosti i čekaće neki novi svet, usamljen i zaboravljen, potrebit i sa nadom da ga u svetlosti prepozna, da o njemu svedoči i budi radost i tople osmehe…
I to je dovoljno, sasvim dovoljno, na ovome svetu…
Nadati se… verovati da možeš probuditi radost…
I dati je nesebično drugima…
I šta više da poželi jedna duša… od jednog osmeha… kojom joj se osmehuje duša jednog drugog skrivenog sveta…
…možda tvog…
Нема коментара:
Постави коментар