Crveni krst – sećanja jednog logoraša na logor u kojem je zarobio sopstveni duh

 

Crveni krst – sećanja jednog logoraša na logor u kojem je zarobio sopstveni duh

 

Svi moji Ja – sva ta tela dečaka, mladića, čoveka

Izlazimo iz kamiona u koji su nas potrpali

Kad su nas izjutra, probudili logorski čuvari

I nabili u sanduk, ispod cerade,

Izlazimo da se poređamo

Na ivici, ispred ambisa

U koji zurimo praznim očima

Ne shvatajući tu dubinu

Svih propuštenih, izgubljenih šansi

Otetih od života

Što mogao je nići u nama

I biti deo nas

A eto sad su nas doveli da ga gledamo

I da nas proguta

Besan i nezadovoljan svim tim Ja

Što nisu imali snage i pameti

Da ga prihvate i prožive

Da nadžive ono što su bili

I sve logorske čuvare

I krvnike što su ih oštetili

I sveli na ono što su sada

I što su bili

A da ne budu ono što su mogli biti

Ambis je besan, kivan na lica grešnika

Suze im se uvlače pod kožu

Kad već ne mogu izaći i oplakati sebe

Jer ko još oplakuje sebe

I samo se bednici samo sažaljevaju

A ti ljudi, lica onoga što sam bio

Ne žele da budu upamćeni kao bednici

Ne sada u odsutnom času stradanja

Ne pred sobom

Jer ionako nema nikog drugog

I nikoga nikada neće biti briga

Za streljane i bačene u ambis

Onih koji su ga sami iskopali.

Jutros su iz ćelija u kojim su bili zatvoreni

Logorski kapoi, ti agenti zlurade sudbine

Izveli svako moje Ja

Potrpani u pokretni sandučar

Poslati na streljanje još smo misli

Na život, na one koje smo voleli

Koje su verujem sad i nas voleli

I brinuli, iako toga nisu bili svesni

Poslednje čemu svedočim

Ovaj je red izgubljenih duša

Zarobljenih u istom telu

Odvojenih godinama i borama

Što svedoče o promeni

Žena, prijatelja, uverenja,

O degradaciji lika i zdravlja

Svi, poređani u špalir, zagledani u ambis čekaju presudu

I smrtni čas donet od ruke onih koje su voleli

Koji su njih voleli, koji su želeli da ih spasu

Od ovoga što su sami sebi učinili.

Smrt je blag dodir usana bivše ljubavnice

Smrt ne boli

Ono što boli je povratak u život

Želja i poverenje da se sutra ljubi neko drugi

Ko te može izdati

Koga ti možeš izdati

I stati u ovaj red izgubljenih prilika nad ambisom propuštenog

Što bi da te proguta

Iako se i on, ambis, zjapeća jama, nada

Da će se krug prekinuti

I bar po nešto od onoga što nosi u sebi realizovati

Do tada sledi smrt – laka i teška

Jedan za drugom

Počev od plavog dečaka do onog lika sa bradom i kačketom

Što stalno nešto zapisuje

Možda je on tek puki svedok sopstvenog stradanja

Možda žrtva, a možda i logorski kapo

Ko uostalom više sputava ljudski duh

Do sumnja rođena u čoveku

Nesigurnom u sebe i druge

Toliko nesigurnom da ovaj besani san

Mora da zapiše kako bi ga analizirao.