Pesma od dolini Jadra

 

Teskoba ili pesma o dolini Jadra

 

Život ovde donosi teskobu

Koju u svojoj privremenosti

Ne može da reši

Pa prenosi na dalje

Na nova pokoljenja

Kojima bi bilo bolje da odu

Gde god

Samo što dalje od ove praznine

U glavama i dušama

Sunarodnika, saboraca, vođa

Praznina u pogledu

Na svet koji su pojeli skakavci

I za sobom ostavili pustoš

Bedu

U kojoj se rađamo

U kojoj živimo

Koju će žrtvovati

Ti isti skakavci, jazavci, žohari

Zarad tuđih sretnih života

Za njih mi smo samo teret

Automat za popunjavanje glasačkih listića

Ne zanima ih naša teskoba

Oni imaju veće ambicije

Koje zaobilaze naše živote

I idu preko naših njiva

Koje se mere profitom

Koju će iskopati ispod grobova naših predaka

O čemu će se gromoglasno

Sistematski i na svaki zamisliv način ćutati,

Jer ono što nije izrečeno – ne postoji

I ne postoji, zaista, ništa sem teskobe

U grudima, u duši,

Teskobe u nama koji moramo otići

Zarad tuđih ambicija i sreće

Koji nevoljno postajemo evropski indijanci

Odbačeno pleme davno spremljeno u rezervat

Iz kojeg nas sad izbacuju

I teraju negde drugde

Poput škotskih pastira

Da idemo u nove svetove

I tamo drugim nesretnicima otimamo zemlju i snove

Samo da opstanemo

I ako imamo sreće, postanemo, isti

Baš potpuno isti, poput onih kojih se gadimo

A koji slave svoj spas i naš poraz

Čekajući krčenje šuma i buku bagera

Nove baterije za nove telefone i automobile

Potrošnu robu, zarad koje trošite ljude

I zemlju i nebo

I sve što rađa

U tom zabačenom rezervatu

U koje ste zgurali nepodobna plemena

I doveli im pogodne poglavice

Spremne da zarad malo vatrene vode i staklenih perli  

Učine sve po vašoj volji

I unište poslednje plodne njive i šljivake

U dolini reke, u koju smo se doselili na vaš nagovor

Vekovima ranije

Kada smo vam trebali baš tu

Zarad vaše bezbednosti ginuli

I bili sahranjivani u te iste grobove

Koje kanite prekopati

Ne bi li iskopali još koju šaku rude

Otimajući jednima prodavaćete drugima

Sve dok imaju čime da plate

Iako postoji hiljade boljih načina

Da zadovoljite tražnju

I sprečite globalnu katastrofu

Zadrigli umovi tink tankova

Ubediće političare u to

Da je prava stvar sprečiti katastrofu manjom katastrofom

Samo niko neće pitati ko će platiti cenu

Niti će ikoga biti briga

Zašto da jedni plaćaju cenu

A drugi ubiru korist

Jer svet je takav

Već odavno takav

I indijancima nesposobnim da se na njega priviknu

Ostaje samo nada i teskoba

Od koje nikako da pobegnu

Iako im se nudi

Ne znam baš šta

Da odu negde, ne znam baš gde

I da tamo počnu iz početka

Umesto da, iz početka,

Na monitorima svojih ekrana

Nemački auto inženjeri

Počnu crtati neke drugačije automobile

Prilagođenije prirodi i modernom potrošaču

Onom novom budućem čoveku

Natčoveku, kako ga je krstio Niče,

Poznat Vam je sigurno,

Možda živi sa vama,

Negde u srcu Evrope

Budućnost evropske demokratije

Baš on u kojeg se kunete

I za kojeg radite veći deo svog života

Koji pre bira bicikl nego SUV

Jer za ceger pun jabuka

Što bi ga doneli sa pijace

Teško da nekom treba tenk od četiri tone

Posebno, ako se vozi sam

I ako je samoća i duboka usamljenost osnovno obelježje

Tih novih građana

Budućih generacija

U koje se kunete

Koje imaju tako zadivljujuće ideje i poglede na svet

Koje bi da se bore za zeleniji svet

I smetaju im sve prljave fabrike i tehnologije

Koje su negde drugde, a ne kod njih

Možda njima, ne treba ono već iscrtano, projektovano

Ono u šta se kladite da će se kupovati

I donositi profit

Možda im je potrebno nešto mnogo manje

Ili zelenije

Nešto zbog čega ne bi morali

Uništiti zemlju i vodu

Nešto poput stabla jabuke

Koje još rađa

A ne pustoš

Jer čemu auto kojim bi išao na pijacu

Ako tamo nema onog zbog čega si se pokrenuo

Bog je stvorio svet upravo ovakvim kakav jeste

Zbog jedne jabuke

Možda i natčovek treba da je zagrize

Da bi spoznao sebe ili upoznao ljubav

I shvatio žrtvu koju čovek podnosi zarad drugog čoveka

I naposletku postao čovek

Makar pre toga bio i natčovek

Jer to je ljudski i prirodno

I ne može bez prirode

Iako bi neki hteli, da može,

Ne može

I prirodno je da budućnost odlučuje o budućnosti

A ne sadašnjost o budućnosti

I to je pravo svake budućnosti

Koje niko nema prava da oduzme bilo kome

Pa ni nama zarobljenim i zguranim u rezervate…

 

Crv

 

Sitne duše uvek zagrizu prevelike ambicije

Ne smeta im podsmeh ili poniženje

Zagrišće opet, to je sigurno

Baš poput soma

Koji ponovo zagriza isti mamac

Tek vraćen u vodu

Par sekundi nakon što mu je

Taj isti mamac

Isti taj ribar

Otkinuo pola vilice

Pokušavajući da izvuče

Lenju neman na površinu

U toj igri bućkanja vode i mamljenja soma

Stradaju samo crvi

Ali ko uopšte mari za njih.

 

Zapata

 

Pandora, Jelena, grkinja što odbija zakone prirode i boga i poput hazarskih princeza proročica nastanjuje se u snove i jedna zalutala slovenska duša što je po snovima traži

 

U vreme pre jedinog Boga kojem se danas klanjaju oni koji preziru levicu i komuniste, jedan antički titan ratovao je protiv vrhovnog boga, srušio stari i osnovao novi poredak, stvorio je ljude, voleo svoje čedo više no što je to bilo po ukusu drugih bogova. On koji je poveo rat na nebu, biće osuđen i proklet, ali ne za prkos bogovima i strah koji je sejao među onima koji su zaseli na tron. Njegova najveća krivica bila je nevidljiva otuđenost od čari lepote – za njega su je stvorili, a on nije upao u zamku koju su mu spremili.

Stari spisi nam ne prenose kako i koliko je zaigralo srce pred Pandorom. Neki drugi tekstovi o potonjim Bogovima ponekad stidljivo progovore o tome kako bogovi drhte pre lepotom žene koja im se otkriva ne skrivajući ništa o svom poreklu i nameri. Kažu da je jedan u pustinji postio četrdeset dana pre nego je izdržao iskušenje jedne lepote - pustinjske lavice crvene grive što dolazi sa zorom poslednjega dana iskušenja… kažu još puno toga… o različitim bogovima i ljudima i iskušenju lepote… kažu – doživećeš, ako već nisi…

Kažu a ja slušam, jer to se očekuje od dece. Pamtim te dečije priče, koje mi je pričao deda pre nego što ga je napustila snaga i pao u krevet… pamtim i tu poslednju…

„Da li čuješ vetar u gori, što sad udvara se zori? Čuješ ili ih u praskozorje, dok te budi šapat reči izgovorenih potajno u vetar? Čuješ li zov čežnje ili otkucaje srca?“

Negde daleko na Kavkazu oslobođeni Prometej šapnuo je ove reči u vetar, da ih odnese Pandori – niko, ni Epimetej, ni Atlas, ni bogovi sa Olimpa nisu ih čuli. Legenda kaže da nikada nisu stigle ni do one kojoj su poslate, istoj onoj koja se osećala odbačenom, od tog prestupnika, Prometeja, kojeg ni bogovi nisu mogli dovoljno da kazne za taj olako učinjen prestup prema njoj i lepoti…

Onda je otišao, deda koji mi je pričao te pradavne priče iz vremena kojih se više niko ne seća, onda je otiša, negde, jedni kažu u zemlju, drugi na nebo… gde god da je sada, sigurno mi se osmehuje… jer ja tad još nisam shvatao… ovo nisu bile samo priče bivšeg logoraša, revolucionara, ratnika… ovo je bio uvod u život, primrema za istinu koja se sporo i natenane, uvek uz neminovne greške otkriva.

Tada nisam znao… ni mnogo godina kasnije… sada je možda kasno… za još jednu priču… moju priču… ili bar ono što sam do sad otkrio i što znam i mogu ispričati ako ne drugom čoveku ono bar vetru što ceo dan duva – kažu da košava razume ljudsku dušu – najviše voli prazninu koja nastane kad neko poseče šumu i ne ostane ništa sem praznine u kojoj se oslobađa snaga vetra i emocije mogu da polete u susret nebu il zemlji… ne znam, al, ajd, da progovorim – vetar je jak i nikako se ne stišava…

Počeću od imena, jer ime je prvo što se čuje i što se najduže pamti.

Sanja – jedini preostali trag hazarskih lovaca na snove, proročica i tumača sudbine, ime koje se danas retko daje deci, iz straha da bi ona koja ga nosi mogla više i burnije da živi u snovima nego u realnosti života, ovog drugog, oslobođenog od snova, želja i sećanja koja se u njima utapaju. Sanja – slovensko ime za Pandoru koja nije mogla da sanja šta će joj život doneti, osuđena da zauvek sanja ono što joj je oduzeto.

Ima žena koje ga ponosito nose i onih koje ni ne znaju da im je to ime namenjeno i dato, a da ih niko o tome nije obavestio, već tek ponekad život šapatom progovori po koju skrivenu reč u pokušaju da im otkrije sudbinu, davno određenu i zapisanu među zvezdama.

I reče prorok – Ja sanjam, a moja je duša budna. I reče tu reč misleći na onu koju je sanjao, jer joj je sudio, da nije ni znao kome sudi, da sudi sebi, a ne njoj, koju je osudio, da je sad zavek na duši nosi. A duše ne prašta i ne prestaje da voli.

I ima taj jedan san…

U svetu u kojem ništa ne možemo nazvati svojim sem onoga što ostaje u nama, bilo da je to sećanje, ili ljubav, ja imam tebe. To je sve što mi je ostalo i ne želim to izgubiti.

Moj stan u osami, uvek zatamnjen i bez svetlosti u kojem sam bežao od sebe sigurno još pamti tvoja bosa stopala, kao što i krevet i jedan sto, u svom mrtvilu, tako karakterističnom za stvari i tako dalekom ljudima, pamte tvoje nago telo ispruženo preko njih, spremno i željno da nam oboma sreća namigne još jedan put.

Tvoj stan u centru zbivanja jednog velikog mravinjaka koji su neki samoživi ljudi, poput tvog muža, uvek nazivali velegradom, ja nisam ni stigao upoznati. Bio sam skriveni ljubavnik, koji je otkrivao tvoje obline i ispitivački gurao svoje prste pod razigranu veselost tvojih haljina.

Bio sam skriven, a opet, neskriveno obdaren pravom da ispitujem neistražene prostore tvoje duše, koja mi se predavala nudeći svoje telo i želju i kratku, a opet beskrajnu nadu, ponekad uzdignutu na nivo uživanja koji nisam mogao zaboraviti i koji i danas pamtim i nazivam svojim jer šta je više moje od sećanja na ono što smo imali ili što sam ja verovao da imam, kad sam imao, a nisam imao tebe.

Sanjao sam te, možda i predugo, a kada sam otvorio oči jutarnja svetlost koja se probijala iza tvojih leđa pretvorila te je u samu ideju života. Života koji sam propustio, koji je imao neko drugi, ili bar drskiji od mene, koji ti vrstu sreće i drskosti nisam imao, a nije mi ni trebala sve dok te nisam izgubio upravo zato što je nisam imao.

Naivan i bez drskosti čuvam svoja sećanja na tebe Crvena.

Dok starim sećanja na život blede, samo jedno sećanje, ono na tebe onoga dana kada si se zarazno smejala na jadne pokušaje da postanem političar i vođa levice, koja je slabila i padala svakog dana, iz dana u dan, poslednjih majskih dana te godine kada je izbio rat, u jednoj sportskoj dvorani u kojoj sam gledao tvoje utakmice, podjednako jadne pokušaje da postaneš vrhunski sportista i time još jednom nadogradiš svoju božanski izvajanu lepotu – opstaje. Opstaje zauvek i neće da ode od mene.

Toliko  sam te puta posle tražio u drugim ženama Crvena. Čak pomislio da sam te pronašao u jednoj ili dve. U toj jednoj koju sam krao od muža i posla i budućnosti koja se nije ostvarila i koja mi se otela, sigurno i mojom krivicom i tom drugom koja je imala taj zarazni osmeh i vatru u duši, poriv da bude veća od sebe i taj crveni žar u kosi, koja mi se poput žar ptice izmigoljila dok sam stajao u sred svoje pustinje, kao iskušenik i hipnotisano posmatrao njenu grivu lavice kojom objavljuje lepotu ovog sveta koji mi je izmicao dok sam se ja zatvarao u sebe iz potrebe da pišem i u nadi da ću rečima uspeti da uhvatim  taj delić veličanstvenosti te jedne jedine žene, što iskušava mene jedinog čoveka u ovo jedino nam dato vreme koje smo trošili na sve drugo a ponajmanje na sebe i jedni na druge.

Sad žalim što sam dopuštao pesku vremena da ističe kroz moje prste i što nisam imao više vremena i volje, što se sreća nije osmehnula još po nekad…

Žalim za tvojim bosim nogama, lepršavim haljinama, golim grudima. Za poljupcima, za mekoćom tvoga tela što se mačkasto uvija kad oseti dodir i milovanje šake. Žalim i želim da grickam tvoje bradavice i osetim podrhtavanje sreće i strasti. Žalim što san nije duže trajao i što nisi duže opušteno ležala, neopmična i zadovoljna, zagledana u strop i zvezde, skrivene krošnjom jednog jasena pre nego si ustala i zauvek otišla ostavljajući me sa sećanjima, koje i sad, kao nešto posebno vredno nosim u sebi.

Bila si duša i telo koje je oplemenilo moju dušu i dala mi snage da pišem možda zadocnelo, makar i nakon ovoliko godina o snazi sreće koja tek ponekad namiguje ljudima ne bi li ovaj život, u dolini patnje, učinila podnošljivim i vrednim iščekivanja svakog novog trenutka.

Trebalo bi da ti zahvalim, ali to ne mogu rečima, a sad si negde daleko, van domašaja i saznanja gde te sada putevi sreće vode i ja ne mogu da spustim svoje usne na tvoje bradavice ili milujem tvoju kosu – ostaje mi samo da šapućem u vetar sa molbom da on svojim nestvarnim dodirom učini to za mene i moju dušu. Kad osetiš taj poljubac, dodir vetra, znam, prepoznaćeš da je od mene. A on će već izmamiti taj skriveni osmeh koji pamtim. Krug sećanja i snova, krug želje i tajnog ostvarenja će se zatvoriti.

 

Zapata

 

Negde u Baklanskoj zabiti

Negde posle nade i sna

Da ćemo promeniti svet

Osvetiti grobove, roditi naciju

Ući u obećanu zemlju

Iz koje su nas svojom ohološću

Izbacile vođe – naše i njihove

Mi koji nismo ostvarili svoje snove

Radnici na rubu civilizacije

U zagrljaju kapitalizma

U zatišju zdravorazumskog bola i straha

Mali ljudi, čija deca sad jasno vide

Granice naše moći i beskraj naše nemoći

Tražimo predah…

Bar jedan dan, bar jedan sat, minut

Da uhvatimo dah

Da sekund posvetimo onima koje zapostavljamo

Zbog posla, zato što trčimo

Ko zna gde, ko zna za čim

Niko od nas još nije dosegao vrh svog uspinjanja

Ja još imam krila i želim da letim

Negde daleko drugi je rat

Podjednako besmislen kao i oni naši

Borbe se vode na liniji vatre

Nekad u grudima, nekad u glavi

Gubitnici postaju žrtve i beže kao bezglavo

Daleko

Nova pokoljenja nalaze sebe

U drugom oku, u tuđoj duši

Naše više nema

Odneli su je neki lupeži

A ja bih voleo da su je bar ukrali cigani

Ali ni njih više nema

Oterali su ih zajedno sa njihovim medvedima

I više niko ne igra

Samo na mestu duše zjapi jama

Nema ničeg da je popuni

I nema te sigurnosti

Za koju je vredelo prodati dušu u ropstvo

I kome sada da se izvinim

Što prodao sam dušu, slobodu, sreću

Jednu po jednu, za osećaj sigurnosti

Za buduće generacije

Koje možda neće doći

Ili jedva čekaju da pobegnu

Sa ovog ukletog mesta

Što obogaljuje i saseca krila

Tako da ostaju samo patrljci na duši

Mnogo je teško imati dušu

Koja se svakom nesebično daje

A uz dug, to jedino dobijete

Od Boga, kada vas osudi

Da se rodite na Balkanu

Negde u kafani

Sa crvenim stoljnacima

Onim na kocke

Čekam kao što je pukovnik Aurelijano Buendije

Gledam u sliku generala Zapate

I jedem, 

Čimičangas,

Ljuti

I mislim na Pančo Vilu

Ko zna, možda,

Možda, se još jednom vrati

U ovaj svet

Taj duh

Nepomirljiv

Odlučan da istera stvari

I promeni ih na bolje.

 

Kameni spavač – nekrolog Bosanskog radnika

 

Zarada to nije stvaranje vrednosti

To je laž

Jer sve što radnik zaradi stane u svakodnevnicu

Monotono istu

Što se mučno, beskonačno, rutinski ponavlja

Kad rad prestane da bude zadovoljstvo

I postane muka

Crnčimo na liniji proizvodnje tuđe želje i lične teskobe

Poraz je sve prisutan i težak

Gube se obrisi živote želje

One jedne uistinu bitne,

Htenja postaju manja

Drhtaj nade polako napušta telo

I sve više ponestaje dokaza sopstvenog postojanja

Osim sakupljenih stvari

Bezvrednih i nepotrebnih

Što ne ulaze u bilans stanja

Jer završni račun uvek pokaže isto

Par dasaka dva metra ispod zemlje

Smrt je trenutak konačnog razočarenja

Svima što su verovali u bolje sutra

Život prođe kao vrtoglavica

Nemirni san kamenog demona

Koji je žudeo da oživi

I trčao za zadovoljstvom

Za šta mu je trebao novac

Kojem su stavili amove

Ne bi li ga izorao

A izorao je samo ovaj kamen

Iz kojeg je potekao i kojem se vraća.

 

Poverenje ljubavnika

 

Intimnost je teška

Posebno onima što je pobrkaju sa ljubavlju

Ljubav je samo pogled privučen lepotom

Samo trenutak ushićenja

Cigareta posle seksa

Muškarci su skloni da veruju u lepotu

Kao bogom dani dar

Siguran znak božanskog proviđenja

Spremni su da svoju sudbinu podrede istoj

Postanu robovi i lenji

Izgube se, utope se, rastoče se u ljubavi

Jer veruju da tako treba

I lažu sebe i lepotu

Da ini nisu samo otpor tela lepoti

Da ima nečeg više u njima

Samo nikako da to pokažu

Ali se trude i daju sve na kašičicu

I obroci su sve manji

Kako lepota kopni

Postaje uobičajenija

Intimnost je teška

I zna da pređe u naviku

Da spavate pored nekog

Samo da bi osetili sigurnost poznatog

Teška, jer otvara rane i traži da se ogolite

I verujete nekom pored vas

Da će vas njegove oči videti

Na ispravan način

I da njegov jezik nikada neće izreći sud

Ni progovoriti o onome što je video

Muškarac zna ponekad i da bude intiman

Samo to sa jezikom – to mu izgleda teško ide.

 

Voljena

 

Ja izmišljen, ti izmaštana

Mi ne postojimo

Ni svet, još ne postoji

Svuda oko nas je duboka neprozirna tama

I sva osećanja, što tek nastaju

Nedovoljno formirana, već postoje u njoj.

Neizrečena,

Čekaju trenutak velikog praska,

Čekaju da sa njim i svetlošću,

Budu puštena na slobodu

Koja će ih odvojiti toliko

Da samo zakoni gravitacije

Milioni godina

I imaginacija

Imaju potrebnu snagu da ih ponovo spoje.

 

Mi još ne postojimo

Ali ja te zamišljam svake noći

Pitam se i čekam

Gde je, kad će,

Taj čas kad ćeš doći…