Pesma od dolini Jadra

 

Teskoba ili pesma o dolini Jadra

 

Život ovde donosi teskobu

Koju u svojoj privremenosti

Ne može da reši

Pa prenosi na dalje

Na nova pokoljenja

Kojima bi bilo bolje da odu

Gde god

Samo što dalje od ove praznine

U glavama i dušama

Sunarodnika, saboraca, vođa

Praznina u pogledu

Na svet koji su pojeli skakavci

I za sobom ostavili pustoš

Bedu

U kojoj se rađamo

U kojoj živimo

Koju će žrtvovati

Ti isti skakavci, jazavci, žohari

Zarad tuđih sretnih života

Za njih mi smo samo teret

Automat za popunjavanje glasačkih listića

Ne zanima ih naša teskoba

Oni imaju veće ambicije

Koje zaobilaze naše živote

I idu preko naših njiva

Koje se mere profitom

Koju će iskopati ispod grobova naših predaka

O čemu će se gromoglasno

Sistematski i na svaki zamisliv način ćutati,

Jer ono što nije izrečeno – ne postoji

I ne postoji, zaista, ništa sem teskobe

U grudima, u duši,

Teskobe u nama koji moramo otići

Zarad tuđih ambicija i sreće

Koji nevoljno postajemo evropski indijanci

Odbačeno pleme davno spremljeno u rezervat

Iz kojeg nas sad izbacuju

I teraju negde drugde

Poput škotskih pastira

Da idemo u nove svetove

I tamo drugim nesretnicima otimamo zemlju i snove

Samo da opstanemo

I ako imamo sreće, postanemo, isti

Baš potpuno isti, poput onih kojih se gadimo

A koji slave svoj spas i naš poraz

Čekajući krčenje šuma i buku bagera

Nove baterije za nove telefone i automobile

Potrošnu robu, zarad koje trošite ljude

I zemlju i nebo

I sve što rađa

U tom zabačenom rezervatu

U koje ste zgurali nepodobna plemena

I doveli im pogodne poglavice

Spremne da zarad malo vatrene vode i staklenih perli  

Učine sve po vašoj volji

I unište poslednje plodne njive i šljivake

U dolini reke, u koju smo se doselili na vaš nagovor

Vekovima ranije

Kada smo vam trebali baš tu

Zarad vaše bezbednosti ginuli

I bili sahranjivani u te iste grobove

Koje kanite prekopati

Ne bi li iskopali još koju šaku rude

Otimajući jednima prodavaćete drugima

Sve dok imaju čime da plate

Iako postoji hiljade boljih načina

Da zadovoljite tražnju

I sprečite globalnu katastrofu

Zadrigli umovi tink tankova

Ubediće političare u to

Da je prava stvar sprečiti katastrofu manjom katastrofom

Samo niko neće pitati ko će platiti cenu

Niti će ikoga biti briga

Zašto da jedni plaćaju cenu

A drugi ubiru korist

Jer svet je takav

Već odavno takav

I indijancima nesposobnim da se na njega priviknu

Ostaje samo nada i teskoba

Od koje nikako da pobegnu

Iako im se nudi

Ne znam baš šta

Da odu negde, ne znam baš gde

I da tamo počnu iz početka

Umesto da, iz početka,

Na monitorima svojih ekrana

Nemački auto inženjeri

Počnu crtati neke drugačije automobile

Prilagođenije prirodi i modernom potrošaču

Onom novom budućem čoveku

Natčoveku, kako ga je krstio Niče,

Poznat Vam je sigurno,

Možda živi sa vama,

Negde u srcu Evrope

Budućnost evropske demokratije

Baš on u kojeg se kunete

I za kojeg radite veći deo svog života

Koji pre bira bicikl nego SUV

Jer za ceger pun jabuka

Što bi ga doneli sa pijace

Teško da nekom treba tenk od četiri tone

Posebno, ako se vozi sam

I ako je samoća i duboka usamljenost osnovno obelježje

Tih novih građana

Budućih generacija

U koje se kunete

Koje imaju tako zadivljujuće ideje i poglede na svet

Koje bi da se bore za zeleniji svet

I smetaju im sve prljave fabrike i tehnologije

Koje su negde drugde, a ne kod njih

Možda njima, ne treba ono već iscrtano, projektovano

Ono u šta se kladite da će se kupovati

I donositi profit

Možda im je potrebno nešto mnogo manje

Ili zelenije

Nešto zbog čega ne bi morali

Uništiti zemlju i vodu

Nešto poput stabla jabuke

Koje još rađa

A ne pustoš

Jer čemu auto kojim bi išao na pijacu

Ako tamo nema onog zbog čega si se pokrenuo

Bog je stvorio svet upravo ovakvim kakav jeste

Zbog jedne jabuke

Možda i natčovek treba da je zagrize

Da bi spoznao sebe ili upoznao ljubav

I shvatio žrtvu koju čovek podnosi zarad drugog čoveka

I naposletku postao čovek

Makar pre toga bio i natčovek

Jer to je ljudski i prirodno

I ne može bez prirode

Iako bi neki hteli, da može,

Ne može

I prirodno je da budućnost odlučuje o budućnosti

A ne sadašnjost o budućnosti

I to je pravo svake budućnosti

Koje niko nema prava da oduzme bilo kome

Pa ni nama zarobljenim i zguranim u rezervate…

 

Crv

 

Sitne duše uvek zagrizu prevelike ambicije

Ne smeta im podsmeh ili poniženje

Zagrišće opet, to je sigurno

Baš poput soma

Koji ponovo zagriza isti mamac

Tek vraćen u vodu

Par sekundi nakon što mu je

Taj isti mamac

Isti taj ribar

Otkinuo pola vilice

Pokušavajući da izvuče

Lenju neman na površinu

U toj igri bućkanja vode i mamljenja soma

Stradaju samo crvi

Ali ko uopšte mari za njih.