Kad ponovo jednom zavlada tišina
Tišina i ćutanje bez odgovora, bez ikakvog znaka sažaljenja
Predugo traje tamnica u koju smo poslati
U kojoj nas je sve manje i manje
I evo poslednji podižu ruke
U znak predaje
U znak molitve
Zato što nisu kadri dići ih na druge ili na sebe
Zato su i osuđeni da trpe
Ćute i trpe
Tišina je sve što će ostati
Jednoga dana ako ga bude
Ako ikome bude stalo do onog što se desilo
Nekim ljudima sličnim njima
Rođenim na razmeđu vekova i porodičnih svađa
Na pogrešnom mestu
Sa kojeg se nije moglo ili im se nije dalo otići
Na kraju ostaće tišina
Ako bude nekoga da je čuje
Sad samo poslednji prkos
Ili možda tek opaska
Jer za prkos treba snage,
I volje
A ni jednog ni drugog više nema
Nestalo je
Umrlo u meni
Ostalo tek tol’ko da kažem, da posvedočim,
Gospodaru mog života koji me mrzi
I koji bi da me zlostavlja doveka
Kraj je, došao je kraj
I meni i tvojoj volji…
Postala sam ono što sam htela - neupotrebljiva sam…
…
Rekla je to bez volje
Kako je i živela
Spuštene glave, slomljenih kostiju
Zuba još krvavih od poslednjeg udarca po licu…
Ono što je čekala je smrt
Ono što je prošlo nije bio život
Čemu onda sva ta muka
Čemu ožiljci koje niko ne želi da vidi
Čemu buditi sećanja na strah i jad
Kad ni žrtva, ni krvnik, ni svet nisu naučili ništa
A gde je bio Bog svo to vreme
Šta je radio
Zašto je dopuštao
Da se sve ovo desi
Zašto još pušta na volju svim tim ljudima
I okreće glavu od onih koji su mu verovali
I polagali svoju nadu u spas
Koji nikada ne dolazi…
Umorni čovek
Bolest vreba ispod ćutljive površine tužnog lica
Bolest kojoj nećeš umaći
Znaš to, a opet ćutiš
Tišina je jedini spas za izgnanike
I pristojne ljude
U nepristojim vremenima
Postoji kazna za to što si
Pritajen u neprijatnom svetu
Ili što drsko vičeš u gluve uši
Što gaziš zavet dat domovini
A doma nemaš
Jer su ti ga uzeli
Banke ili rat, lihvari, nemaština ili glupost
Zar je bitno
Postoji kazna i mandat
Dat onima što te sabijaju u bodljikavu žicu
Guraju u tor i tržne centre
Šišaju kao ovce, deru kožu sa butina i leđa
Dok ti srce čupaju iz grudi
Ti ćutiš, jer čemu pobuna
Danas su pametni ujedno i prazni
A praznina rađa glad
I proždrljivost
Skakavci su zavladali
Svet oglodan do kosti
Strmoglavo tone u bezdan
I urlik ranjene zveri neće ga spasiti
Zlatibor, srpska idila
Ovan predvodnik, naoko jak, jogunast
Stoji na svom brvnu
Koje je postalo njegovo
Jer je on tako kaže
Stoji ukopan zadnjim nogama
U parče zemlje, iza je tor
Par ovaca i jagnjadi poslušno čekaju njegov znak
Ali on nikako da se odvaži
I pređe preko brvna
Tamo gde je trava zelenija
Al izgleda, čuje se zvuk zvona
I tamo ovnova ima
Što polažu svoja prava
Na zemlju i travu
I samo čekaju drznika
Da preko međe prekorači
Pa da se sa istim obračunaju zanavek
Priprosti seljak što prodaje ovce stranom turisti
Ne vidi sličnost između njega i njegovih ovaca
Turista, nadmen i ohol
Izgleda za to puno ne mari…
Novinarka
Novinarka ili propagandista, zar je bitno
Granica je ionako porozna, nejasna i bleda
Neka je, nek se izdaje za novinarku
I zalaže za rodnu ravnopravnost
I političke parole vođe kojim je oduševljena
To neće promeniti tok stvari ili pravac istorije
Pominjemo je jer od negde mora da se krene
A evo ona je sada polazna tačka
Čega ne znam baš tačno
Znam da je pred njom političar
Ili bar pokvareni pajac majstor masovne hipnoze
Kojeg niko ne razume, al neko mora da prati
I izveštava - o njegovim uspesima i pobedama
I ko drugi no novinar
Ženski doduše, koji još ne razume zašto se titule i dalje pišu u
muškom rodu
Kao što teško da razume išta drugo
Osim svoje uloge
Koju je dobila i sad je igra najbolje što zna
A talenat ovih dvoje glumaca prilično je upitan
I makaze režije i cenzure moraće dosta da rade…
Teško je naći smisao tamo gde ga nema
U govorima političara egoistično opsednutih sobom
Dugačak red reči što slabo šta znače
I procep koji ih lomi
Nervozni novinar režimskih medija
Ne uspeva da upakuje poruke i reči
Kako se od nje zahteva
Tišina bi bila najbolji zid između
Dugačkih redova obećanja
Ali tišina je opasna – rađa sumnju
Zato je valja istisnuti i zameniti bukom
Smisao nije važan
Kad bi samo mogao pravilno umetnuti znakove interpunkcije
Možda bi tad uistinu zašli u zlatno doba
Istorijski ciklusi
Građanin se radosno razmnožava kažu
Stari kontinent tvorac građanštine
San miliona Afrikanaca i Azijata
Mesto bezočne seksualne slobode
Više se ne umnožava
Sad samo stari
Izgleda da je sve manje građana
I da revolucije ipak nisu stvorile
Srećne i zadovoljne ljude
Olako se podižu zidovi
Kula da se brani
Al Avari i Huni ponovo će doći
Srušiće vrata naroda
Da sjaj sveta poharaju
I gurnu Evropu u novo mračno doba
