Norvežanka

 

Norvežanka

 

Bilo je nečeg nestašnog tu gde konji noćivaju

Tu međ konjima i fijakerima

Tu si me našla

Dok uveče polažem seno i timarim konje

Mislila si da sam pesnik, a ja bio sam konjušar

Rekao sam ti ženo nemoj se sebično držati

A ti si se nesebično dala

I mi smo se voleli

Tu u senu

Tih ratnih godina

Kad nismo znali šta donosi sutra

Hoće li me tvoj otac ponovo iznajmiti

Poput rimskih robova

Da timarim i hranim konje

Ili će me zla sreća odvesti na put bez povratka

Negde daleko na sever, iza snežnih obrisa planina…

Te noći, kada su se naša tela upoznala

Ja odavno, prestao sam da verujem u zavodljivost lepog

I da čipka još postoji

A ti si je pustila da sklizne u seno

I da zasviram usnu harmoniku

Tamo gde si mokra i slana

Plakala si

O kako si samo plakala

Dok sam ljubio tvoje usne

A ti mislila da sam pesnik

Jer umem da psujem na dalekim i stranim jezicima

Tako očaravajuće umem da lažem

Da mamim, da molim i preklinjem

Samo da me pustiš da osetim radost

Rekla si mi tiho, na uvo, bojeći se da ne probudimo druge

Telo je tu da u njemu razgovaraju dve strati

Pustila si da moje ruke putuju po tebi

Da strast i želja progovori

I nisi želela da taj razgovor nešto prekine

Pa ni noć, ni mesečina, ni zov pevca

Pa si svakoga jutra slala po mene u logor

Izvodila me van žice

Primala u dom i gostila telom

Dok su neki drugi vojnici vodili bitke

Koje više nisu bile moje

Jer ti si bila moja

I ničeg više nije bilo u meni

Do vernosti i želje

Da budem tvoj…