O svakoj po nesto

M.

Posle dugog lutanja pojavila se jedna jasna misao... Nije to bila uzvišena misao, ni otkrovenje, ali jasno je pokazivala u kom smeru bi trebao ići.

Ostalo mi je samo da je pratim... do njenih vrata... i konačno zakucam na njih...

A.

„Voleo si tu slikarku?“ pitao je Gula dok smo obilazili platna.

„Bio sam zaljubljen u ideju o njoj.“

„I kako ti sad izgleda ta ideja?“

Već smo bili pogledali veći deo izložbe, ostalo je da obiđemo još par slika, ali nisam očekivao nikakvo iznenađenje. Izbor slika bio je ujednačen, tematski zaokružen i prozaičan. Video sam dovoljno da napišem kritiku.

„Sve to uzgleda strašno... kao naiva..“ odgovorio sam prećutavši da li mislim na svoju ideju o njoj ili izložbu koju samo upravo pogledali.

D.

Ponekad upadnem u monolog. To zna da potraje.

Davno, čak me je i žena ostavila zbog toga – znaš kako to ide, začaurio sam se, ne pričam sa njom, samo ćutim... tako to izgleda spolja, a unutra... beskonačni tok misli, ja i ja razgovaramo potpuno nesvesni spoljenjeg sveta. Tu smo samo ja i ja i konačno mogu sa sobom da raspravim sve što sam gurao pod tepih... potraje to... ljudi izgube interesovanje... krenu dalje...

Toga postaneš svestan tek kad se iz toga izvučeš...

Potom nastupi samoća... i to traje...

Onda se neko ponovo zainetresuje za tebe... i ti se paziš da ti se ne ponovi...

Ne uspeš naravno...

Za to treba vežbe i godina... da se nauči i svalada poriv...

Izdvojiš se i učiš... i nadaš se da si naučio svoje lekcije... i da si dovoljno srastao da pričaš sa drugim ljudima... a ne samo sa sobom...

Nadaš se da ćeš dobiti novu šansu...

A.

„Kada si shvatio da je sve gotovo?“

Nisam morao da razmišljam, slike su same navirale... sedim za stolom i pišem nešto po papiru koji sam tek odštampao... nesećam se više, valjda ispravljam greške... a ona stoji na vratima moje radne sobe i posmatra me kao definitivnu potvrdu da je život sranje... posle ponovo taj isti pogled, razočaranost, gađenje, kada je izašla i čeka taksi... gledam kako ulazi u auto i negde shvatam da je to možda poslednji put da je vidim... odlazi sa njim... a ja... ja se vraćam u svoju sobu...

Nekako ispričam sve ovo, verujem terapeutu, verujem da mi ovo nekako pomaže...

Pita me: „Nisi je posle zvao?“  Ćutim. Tišina. Vreme polako prolazi. Tišina. Tišina postaje nepodnošljiva...

„Nikada se više nije javila.“

., ...

„U ovom postu o svakoj od onih koje su ti značile napisao si po nešto samo nju ne spominješ – zašto?“ pitao me je Gula.

„Ona želi tako. Ne ja. Ona ne želi da se pronalazi u pesmama i pričama mojim.“

„I ti to poštueš?“

„Samo javno.“

„Znači ipak pišeš.“ Tišina. Lagana ne usiljena tišna... ona u kojoj se rađa zavereničko poverenje... klimam glavom...

„Te priče... kada ću ih čitati?“

„Jednog dana...“

O Tvorcu i njegovoj kreaciji

O, kreaciji...

Šetajući kampusom po prvi put odlučio sam da pokušam da racionalno razgovaram sa njim. Iako vernik istovremeno bio je i skeptik, što je bilo prilično neočekivano i davalo određenu nadu da postoji mogućnost racionalnog razmatranja i sagledavanja činjenica. Iako sam davno naučio da ne vređam vernike iskreno sam verovao da u ovom slučaju postoji mogućnost, ne preobraćanja, to nikako nisam imao na umu, već pre prihvatanja realnosti. Odjednom, bio sam u poslu podizanja svesti... i to me je uzbuđivalo...

„Ti veruješ u Boga i kreaciju?“

„Misliš da je to loše?“

„Ne. Samo da je glupo?“

„Zašto?“

„Zašto? Zapitaš li se nekad šta je sve tvorac morao da zna da bi stvorio univerzum u kojem živimo?

„Bog je sveznajući.“

„Shvataš da čak i da je tako, postavlja se pitanje, kako je on došao do tog nivoa znanja. Koliko mu je vremena bilo potrebno za tako nešto?“

„Savršenom biću vreme ne predstavlja problem. Kako bi ti to rekao, po definiciji Bog je večan.“

„Čak i da je tako, ostaje pitanje kompleksnosti – shvataš li da je, ako prihvatimo kreaciju kao moguću, kompleksnost tvorca daleko veća od kompleksnosti univerzuma koji tvorac stvara.“

„Da.“

„Onda se objašnjenje kompleksnosti svih svetova svodi na uvođenje entiteta više kompleksnosti – to nije održivo, jer univerzum ne poznaje takvu vrstu kompleksnosti. Tvorac, dakle, ostaje izvan sveta koji je stvorio. To opet povlači da je besmisleno verovati u tvorca i klanjati mu se, jer on ni na koji način nema upliva u svet u kojem živimo.“

„A šta ako je sve predodređeno unapred, ako je tvorac mislio na to i stvari unapred uredio prema našim zahtevima koji će se pojaviti znatno kasnije?“

„Onda je tvorac ili znatno niže kompleksnosti od sveta koji je stvorio pa je pri stvaranju sveta bio ograničen nekim zakonima prirode, što je suprotno verovanju o njegovoj savršenosti i nadnaravnosti, ili svet kao takav i nepostoji nego je sve samo simulacija koja se odvija na nekom kompjuteru za kojim sedi tvorac. Nastranu pitanje ko je proizveo kompjuter, napisao softver i slično... Opet, ostaje da se takvom biću besmisleno klanjati, jer svet kao takav ne postoji, mi nepostojimo, pa nepostoje ni naše želje, a ako one ne postoje, kako onda misliš da ih neko usliši?“

„Možda su to njegove želje – nisi mislio o tome. Zar biblija ne tvrdi da je sve volja tvorca?“

„Reči zapisane na papirusu nisu dokaz. Uostalom, biblija je često kontradiktorna u svojim navodima.“

„To je problem tumača i tumačenja. Nije problem izvorne Božije reči ili volje Božije.“

„Čak i da je sve tako kako kažeš... i očito veruješ... zar nije čudno da Bog nije predvideo pravac u kojem će se odvijati simulacija.“

„Kako to misliš?“

„Pravac tehnološkog razvoja ljudi uglavnom određuju kroz svoje investicije, dakle interese. Simulacija u bilo kojem trenutku može promeniti pravac u kojem se kreće, pa će shodno tome, pojavljivati različite želje, odnosno, zahtevi koje vernici kroz molitvu upućuju Bogu.“

„Bog ne odgovara na svaku molitvu. Samo na onu koja je iskrena.“

„Misliš da se siromasi iskreno ne mole da se jednog dana probude u bogatstvu?“

„To nije molitva koju bi bog trebao da usliši.“

„Ako sam dobro razumeo ,ti sad svemogućem tvorcu namećeš moralna pravila koja si usput sam definisao. To je besmisleno, jer prema onome u šta ti veruješ on je tebe definisao i proizveo.“

„Kad to kažem – On govori koroz mene.“

„Onda naknadno uvodi definicije što je u suprotnosti sa tezom da je ostao van sveta koji je stvorio. Dakle, sad je u pitanju je interaktivna igrica, u tom slučaju, opet ništa od kreacionizma, jer su zakoni prema kojima se svet stvara očigledno stariji od volje tvorca. Tvorac dakle nije svemoguć pa je kreacija u podjednakoj meri određena tvorčevom intencijom kao i zakonima koji su važili u trenutku kreacije, a očigledno i sada važe, pa ih možemo nazvati univerzalnim ili prosto prirodnim. A ako postoje prirodni zakoni koji omogućuju egzistenciju ovakvog univerzuma i oblika života koji mi poznajemo sigurno je da ako isključimo vreme kao faktor iz jednačine život će se sam razviti do tačke kada nas dvojica raspravljamo o njegovom poreklu. Bog u tom slučaju najblaže rečeno nije potreban. Strože rečeno verovatno je suvišan u mehanizmu stvaranja sveta jer dodatno ograničava uslove stvaranja.“

„To je samo zato što ti moralne uslove pod kojima je svet stvoren i postoji smatraš ograničenjima.“

„Moral nije prirodan. Ne važi za biljke, životinje, stvari...“

„Mi nismo ni biljke, ni životinje, ni stvari... mi imamo svest i savest koja nam je data da sagledamo naše postupke.“

„A šta tvoja savest kaže na to da postoji ograničenje tvoje svesti.“

„Kakvo ograničenje?“

„Tvorac je tvoje ograničenje. Ako njega izbacimo iz jednačine jasno je da tvoja svest može spoznati mnogo više od onoga što sada zna i poznaje.“

„Neke stvari ljudi ne bi trebali spoznati... nije na ljudima da znaju kako se stvara svet... jer kad bi to jednog dana saznali... verovatno bi se neko osmelio i da to znanje upotrebi...“

„... a onda bi postao Bog...“

„A onda bi taj neko morao da vodi računa o svetu koji je stvorio... a mi kao vrsta nismo moralno evoluirali dovoljno da takvu odgovrnost preuzmemo na sebe...“, po prvi put tokom razgovora njegov argument imao je smisla. Ipak, odlučio sam da idem dalje i istražim kuda bi to moglo da vodi.

„Slažem se. Nismo. Ali pretpostavimo da se to i desi... tvorac uvek ima mogućnost da stvari vrati na početak... u najborem slučaju obrisaće sve i početi iz početka...“

„Bog daje, bog uzima... ali svaki put kad uzme uzima više od onoga što je dao...“

„Ti se dakle bojiš greške, a Bog je samo apstraktni entitet kojem ti pripisuješ savršenstvo, a kako je čak i On ponekad grešio, što jasno stoji u bibliji, i kako je povremeno morao da šalje potope na zemlju kako bi ispravio svoje greške – ubijajući pri tome sve živo na zemlji, ti se bojiš da bi to moglo da se desi i tebi... ili nekom sličnom tebi... ako bi se upustio u izigravanje Boga...“

„To je strah sa kojim svi živimo... neki ga priznaju neki ne... ali on je sveprisutan...“, izgledalo je kao da hoće još nešto da kaže ali da oprezno odmerava reči kako me ne bi naljutio ili povredio. Pogledao sam ga u oči i sačekao da kaže to što ima. Nisam očekivao ono što će reći... a trebao sam... jer bio je u pravu...

„Openhajmer... nije li se on igrao Boga... nije li on na zemlji proizveo uslove u kojima se rađaju zvezde... nije li on obrisao čitave gradove... i kajao se... i tražio da se tehnologija koju je stvorio zabrani i uništi...“, klimnuo sam glavom u znak da se slažem.

„... i da li ga je iko poslušao? Ne. Probelm stvaranja nije u tome da se ponekad igramo Boga, već u tome da prečesto uspevamo u svojim namerama... Vidiš, ja verujem da je ovaj svet stvorio Bog i jasno vidim sve njegove nedostatke i nesavršenosti... Ne mogu ni da zamislim kakvim bi manjkavostima obilovao svet koji bi mi stvorili... i kuda bi on mogao voditi... ali znam, da ako u ovom svetu svemoćni Bog primoran stalno vršiti popravke svoje promisli,... onda bi i onaj ko stvori novi svet morao raditi isto... čitavu večnost... jer, to je, da se tako izrazim, osobina tvorca... a da li je za to sposoban... ili na to spreman...“

„To zavisi od svesti, savesti, volje, promisli... onoga ko se na takav korak odluči... to je, dakle, ono što ga kvalifikuje kao Boga, a ne njegovo delo...“

Klimnuo je glavom. Zanesen razgovorom nisam ni primetio da smo već došli do ulaza u moju laboratoriju. Klimnuo je glavom još jednom u znak pozdrava i produžio dalje ka teološkom fakultetu. Po prvi put od kako se poznajemo imao sam nov, prilično iznenađujuć uvid u ono što ga je uprkos razumu nagnalo da veruje. Konačno sam shvatao šta se odigrava u glavama vernika. Duboko sam verovao u to – bar za sada.

Ulazeći u laboratoriju razmišljao sam koliko se ja uklapam u ovu novu definiciju vernika... jer i ja sam imao svoje sumlje... svoje strahove... i na sopstevno zaprepašćenje otkrio sam da ispod svih slojeva racionalnog postoji mali ali neizbrisiv sloj onoga što istinska vera predstavlja...

...nadu...

...nadu koja će na kraju nadjačati sve moje strahove...

Kratak izveštaj o nemilom incidentu od pre 7523 godine i sedam dana

Kratak izveštaj o nemilom incidentu od pre 7523 godine i sedam dana

... ili beše samo 7523 godine...

Prema novodima svedoka koji je želeo da ostane anoniman bilo je to otprilike ovako...

Krenimo redom...

Pre nego zaspi pomolio se...

„Bože pusti me u raj. Promeniću se obećavam.“

Bog pogleda i učini mu se da vidi gusenicu, pa klimnu glavom. Činilo mu se da je na dobrom putu da se uistinu transformiše u neko uzvišenije biće. 

„Želja će ti biti uslišena“, reče.

Kad se probudio crv je bio u jabuci. Znao je to po okusu koji mu je bio toliko poznat da nije ni primetio da se više ne nalazi na mestu gde je sinoć zanoćio. Jabuka je bila obična, ni po čemu specifična i ne baš preterano ukusna – za njegov ukus kisela...

Uzeo je nekoliko zalogaja pa oprezno izmilio na površinu. Na sreću tamo nije bilo detlića pa mu nije pretila nikakva opasnost. Posle nekog vremena uvideo je da ni druge ptice koje povremeno prolete u blizini nisu ni najmanje zainteresovane za njega pa je krajem dana izašao da se malo osunča – čuo je da je sunce blagotvorno za ten, pa da iskoristi priliku. Već tada je shvatio da mu je molitva uslišena i da se zasigurno nalazi u raju – hrane je bilo u izobilju, a ne preti mu ni opasnost da sam nekom postane hrana. 

Dok se izležavao primetio je ženu koja je nešto u poverenju čavrljala sa zmijom. Ubeđivale su se nešto oko hrane. Na kraju je zmija očigledno pobedila u nadmudrivanju (ili bar bila ubedljivija), jer je žena pristala da proba jabuku. 

Crv je normalno pobegao glavom bez obzira ... da bi spasao glavu... to mu naravno nije puno pomoglo, jer je kasnije morao da daje izjave na saslušanju koje je bilo organizovano povodom nemilog incidenta...

... anđeli su likovali i uvideli svoju šansu da raj povrate i prisvoje ga kao eksluzivu...

tužilac je tražio maksimalnu kaznu...

...a Adam se pravio nezainteresovan – izgleda da je sa predhodne tri žene već bio navikao na slične incidente i sa Bogom već započeo pregovore o petoj (ženi)... 

Sve mu je to pokvario crv koji je svedočio da je Adam znao za to da se Eva i zmija (za koju se tokom istražnog postupka utvrdilo da je Lilit – dakle još jedna Adamova žena – bivša do duše) redovno domunđavaju i da on ništa nije preduzeo da se nemili događaj spreči. 

Tako su svi osuđeni... Po različitim osnovama: Eva i Lilit zbog udruživanja, narušavanja opšte bezbednosti i zajedničkog zločinačkog pokušaja, Adam zbog prikrivanja neprijateljskih aktivnosti, a crv zbog neovlaštenog hranjenja – u presudi stoji jeo je sa drveta života... nezvanično se šuškalo da je morao biti uklonjen kao nezgodni svedok, jer se zhvaljujući njegovom svedočenju mogao izvući zaključak da Bog ne vidi bašnajbolje... pa su svi isterani iz raja i poslati da lutaju zemljom...

Troje prvooptuženih su se u međuvremenu snašli i izgradili prilično zapažene karijere u okviru religioznih dogmi, a par puta su se po njima snimani i svetski poznati holivudski filmovi (za koje još primaju prilično velike honorare i masne tantjeme). 

Od svih najgore je prošao crv koji je ponovo morao da se vrati odakle je krenuo – jedino što mu sad više nije pretila opasnost samo od proždrljivih ptica, nego su potomci ono dvoje izmislili i neke insekticide kojima su mu redovno trovali hranu. Na sreću u poslednje vereme izgleda da su i oni shvatili da crv u jabuci garantuje da je proizvod (jabuka) dobar, pa ih više ne prskaju... 

...tako da se sve u svemu ova priča /izveštaj ima sretan kraj – bar za većinu vinovnika nemilih događaja od pre 7523 godine (ako je verovati Vizantiskim kaluđerima)...

Šta se dalje dešavalo u raju nismo obavešteni mada su se tokom vekova mogle čuti glasine da se Lilit vratila i spanđala sa Bogom, te da je ovaj, zato iz raja isterao svoju ženu, ali to su neproverene informacije koje ne zaslužuju da uđu u priču... bar dok ne budu potvrđene... (u skladu sa novinarskom etikom)...

Jedino što nam je u razgovoru crv potvrdio je da ukoliko je do toga i došlo on pomenutim događajima nije prisustvovao pa pretpostavlja da je u pitanju još jedan propagandni pokušaj „onih iz pakla“ sa kojima on ne želi da ima ikakve veze...

Time zaključujemo ovaj izveštaj nadajući se da je moralna svest optuženih tokom izdržavanja kazne porasla i dostigla nivo dovoljan da garantuje da se pomenuti nemili mogu izbeći u budućnosti...

U nadi da su osuđenici naučili važnu životnu lekciju i da im predstoji dug i plodotvoran život završavamo ovaj izveštaj...