O Kosovu kolevci naroda

Levo: Nadežda Petrović, Kosovski bozuri, Desno Ferizaj 1913

 Reče mi jedna žena,

Izgubili ste ovaj rat. Više ih je, i biće ih još više, i možda će ova ruka jednog dana ponovo zakucati na tvoja vrata. I ako neshvatiš gde je tvoja snaga, izgubićeš i taj rat. Zalud ti je učiti vojni nauk i vežbati mišice, zalud ti je gomilati oružje i lažne prijatelje. Ti učiš nauk vojni, a vojsku ne razumeš, na silu se pozivaš, a negradiš je.

Slab ti nauk vojniče. Rat nedobija čvrsta pesnica, ni mišica što je odape. Kurac je taj što dobija ratove. Zato, jebite se, vrištite, punite žudne otvore, radujte se telom u telu... Jebite se stalno i uvek, i uvek iznova i sa radošću...

I rađajte,

 kćeri i sinove.... 

Mind Streaming ili Prazan list papira koji me nervira a ja ne znam kako da mu doskočim

Slika preuzeta sa www.theguardian.com

Da li vam je mozak nekad bio prazan? Meni jeste. Upravo sada. Već par sati sedim pred belim papirom neznajući šta da radim. Reči ne naviru. A kad je tako, znam da je bolje da ništa ni ne pišem. Ako u ovakvom stanju napišem nešto, to neće biti ni za šta. Neće biti vredno ni mog truda, ni vašeg vremena. Ja uostalom svojim pisanjem od vas indirektno zahtevam da posvetite nešto vremena onome što napišem. Takva je priroda pisca. A ja to pokušavam da budem. Dakle, ja od vas nešto zahtevam. Vaše vreme, uglavnom. 

Moja logika je prosta, ako sam ja već uložio određenu količinu vremena da nešto napišem, vaše je, da ako ne toliko, a ono, da ga bar primereno potrošite na čitanje. Srećom po vas, vi sigurno čitate brže no što ja pišem. Znači, već ste u prednosti. Ta prednost sigurno nije mala, jer, ja svoje vreme potrošeno na pisanje smatram ulaganjem u moju spisateljsku sposobnost od koje jednoga dana kanim živeti, dok vi na čitanje ne morate izdvajati previše vremena, uostalom, za vas je to hobi. Ne očekujem da neko od mene nešto nauči ili da utičem na nečiji život. Ne pišem zbog toga. Moja stremljenja mnogo su niža. Ja stremim zabavi.

Moderna književnost je upravo to, zabava. Ništa više. Pa kako onda ponuditi dosadan i nerazumljiv tekst i onda još očekivati, čak zahtevati od svoje publike da svoje vreme troši na njega. Moraću više da se potrudim. To je očigledno.

Samo kako?

Da znam odgovor na to pitanje ne bi sada ovde buljio u otvorenu belu stranicu koju nikako da ispunim nekim iole smislenim ili bar dovoljno interesantnim tekstom. Kako se uostalom postaje interesantan? Šta je to interesantno ljudima i zašto?

Interesantan je život. Većina onih koji čitaju, ga nemaju, ili bar nemaju onakav kakav bi želeli. Čitanje je beg od realnosti... Stani malo, to je film. Mora da postoji nešto po čemu se ovo razlikuje od filma. Ne mislim samo na medijum kojim se izražavamo. Mislim na suštinske razlike.

Sličnosti su očite. I jedno i drugo vodi naracija. Naracija koju smo mi osmisli. Ne filmadžije. Oni bi sve na brzinu. Oni vole instant priče u kojima se scene smenjuju munjevitom brzinom. Oni vole neverovatna mesta i nemoguće događaje. Što neverovatnija i egzotičnija to bolje. Razlog je jednosatavan. Oni priču pričaju slikom. Današnje vreme je vreme slike. Ne reči. To uostalom vidite na svakom mestu. Da nije tako da li bi iko ikada glasao za one idiote na vlasti? Verovatno ne.

Dakle, pisana reč bi trebala da bude rezervisana za inteligentniju publiku od one koja samo gleda slike. To je već nešto. Dakle, ne samo što ja pišem za inteligenciju nego me ona i čita. Ovo je već osvežavajuće. Verujem da ste i vi ponosni zbog ovoga. Sada smo se izdigli iznad tih filmadžija. Budimo realni, mi i jesmo bolji od njih. Ne treba se stideti svoje nadmoći. Mi smo u razvoj našeg intelekta uložili ako ništa drugo ono bar vreme. Brusili smo ga i izbrusili. Sada je red da to sebi i priznamo. Čak i ako je u pitanju čista zabava.

A moramo priznati sebi da je moderna naracija uglavnom zabava. Davno su prošla vremena kada su pisci bili očevi nacije, ili rodonačelnici indentiteta. Tako je to bar bilo u svim zemljama istočne evrope, a kažu da mi pripadamo njima, kako kad smo na mediteranu, to mi baš i nije jasno, ali već ste zaključili da meni mnogo toga nije jasno, pa na to, netreba obraćati previše pažnje. Nemam dakle pretenzija da postanem otac nacije pa shodno tome nemam ni moć da vas nateram da nešto moje pročitate, a opet očekujem to. Paradoksalno zar ne?

Kao i sedeti nad praznim listom papira i ništa ne učiniti kako bi ga ispunili makar svojim mentalnim vežbama. Da li je ovo mentalna vežba?

Pa ne bih rekao.

Od ovoga neću postati mentalno jači niti će moja misao biti oštrija. Opet pomaže. Mind streaming je tehnika koja ima smisla. Mogli bi i vi ponekad pokušati pomaže. Možda se čak i odvažite da poneku svoju misao zapišete na papir. Ko će ga znati? Dok vas nosi tok misli sve je moguće.

Evo, recimo ja, već treći put započinjem novi pasus ispred nekog koji sam već napiaso. Valjda mi se čini da tako treba. Ili je pre do toga, da sad i zvanično potiskujem one predhodne ideje i što više pišem sve sam od njih dalji...

Pošto neverujem da ću ovo ikada završiti, jer nemoguće je završiti nešto što je bez smisla, a ovo nije pisano tako da ima smisao, već da omogući mojim mislima da izađu na površinu, jer behu se negde začaurile i pobegle duboko u intimu, verujem da je tako. Valjda. Saznati neću. Bar ne verujem, jer, za to bi trebalo da se desi čudo pa da u nekom trenutku počnu iz mene da izviru poduži vrlo smisleni i oštroumni setovi reči koji bi se jednostavno i brzo uklapali u koncept neke priče a to je kao što rekosmo malo verovatno.

Dakle zašto ja ovo radim? Mučim i sebe i vas, toga sam svestan, a opet nije mi jasan razlog. Najpametnije bi bilo sve odmah zaboraviti i napustiti ovaj dosadni prazni list papira koji me vređa. Naravno, reći ćete, da ovaj papir nije prazan. Na njemu je puno reči. Besmislenih doduše, ali njihov broj svakako nije mali, a još manje je jednak nuli. Što će reći, na papiru, ipak, ima reči. Jedino im nedostaje smisao. A to, nije mali nedostatak. Bar ne, za neku naraciju koja kani postati ozbiljna.

Tu se naravno nećemo složiti. Što se mene tiče papir je prazan, a ja kao tvorac trebao bih najbolje znati kako stoje stvari. Ako i vidite neke reči na ovom papiru to je pre vaš umišljaj nego posledica moje podsvesne aktivnosti. Jer, čak i da moje ruke mimo moje volje kucaju ovaj teks koji vi sad čitate, a za koji sam ja opet siguran da on ne postoji, one, tj. moje ruke, nisu u stanju udahnuti mu nikakav smisao. Na kraju krajeva one imaju samo mehaničku sposposobnost udaranja po tastaturi. Tu sposobnost poseduje i mačor moje bivše devojke. Iza njegovih šapa obavezno ostane trag od par nasumično otkucanih slova, ali nikome ne pada na pamet da te tragove slučajno pritisnutih tipki proglasi rečima. Moje se ruke u smislu mehanike, a i samosvesti, ne razlikuju puno od pomenutog mačka, tako da iako kucaju ono što ostaje na papiru zasigurno nisu reči, a i da jesu, zasigurno bi mogle biti proglašene besmislenim žvrljotinama.

To bi se negde moglo uklopiti i u opšti omaž koji mojem radu pridaju razni kritičari. Većina njih se slaže da moje bljuvotine ne zaslužuju čist papir već da bi ih mogli i trebali štampati samo na toalet papiru.  Doduše ja za njihovo mišljenje ne marim mnogo, a ne bi trebali ni vi.

Ali vratimo se na to ima li na ovom papiru reči ili ne. Jesu li ih ispisale moje ruke ili vaša podsvest?

Nije li, uostalom, najveći protivnik moje bivše devojke, a i njenog mačka, sam priznao da ne čitamo samo mi tekst, već i da on čita nas. Čuli ste već sasvim sigurno za eksperimente o tome kako naš um utiče na realnost. Ima čak onih koji drže da u sveri tele(patije/kineze) važi zakon akcije i reakcije.Nikada ne bih pomislio da se Njutnovi zakoni mogu ovako primeniti, ali kažu da je upravo tako. Ne sporim. Nemam sa čim.

Znači li to da ja stvarno pišem i vi stvarno čitate? Ili ja samo mislim i promišljanjem vam usađujem svoje misli direktno u vaš um, ili je to što vidite neki tekst na ovom papirusamo projekcija vaše podsvesti, ili vi zaista možete da pročitate tekst koji ja još nisam napisao.

Ako je tako, zašto se onda uopšte mučite sa mnom? Za sve bi bilo bolje da me odmah oterate u materinu jer se očigledno još nisam dovoljno ispilio da odande izađem.

Ili ste možda i vi zbunjeni, pa ni sami niste sigurni vidite li vi neka slova ili ne? Imaju li ona nekog smisla ili je sve stvar čiste slučajnosti?

Đavo bi ga znao. Ako postoji… on se opet hvali time da je njegov najveći uspeh upravo to da je ljude ubedio da (on) ne postoji. To je priznaćete već samo za sebe neverovatan podvig… i uspeh dostojan divljenja.

Ako je njegov najveći protivnik Bog, što će reći, onaj koji za sebe drži da je Ja Sam Taj Koji Jesam, onda je negde i normalno da njegov protivnik bude Ja sam taj koji Nisam, ili Nisam taj koji jesam, ili nisam taj koji nisam ili već neka suluda kombinacija sačinjena od nisam, ne, i onaj ili već neko drugi koji je sve samo ne Ja.

Ako ovde vidite tekst, onda sam ja njegov tvorac, što će reći ja sam ga napisao, a tek onda vi pročitali, ali šta ako nije tako? Šta ako ja nisam tvorac, jer, uistinu ne držim do toga das am bog, šta ako ga nisam napisao, a vi ga ipak vidite? Čini li vas Đavolom? Ili sam možda Đavo, obmanjivač, upravo ja koji pišem tekst pa vas onda ubeđujem kako on ne postoji. Kako ćete dakle razlučiti ko sam ja i kakve su moje namere? Zašto vas ja ubeđujem da ovde postoji ili ne postoji tekst ili je možda uistinu papir prazan. Ako je sve to tako ko ste onda vi? Obmanjujete li vi mene svojim pretvaranjem da čitate tekst dok mi se u dubini svog bića podsmevate.

Mislim da je krajnje vreme da se ova parada između nas uredi i već jednom utvrdi ima li teksta ili ne. Potreban nam je dakle neko treći ko bi bio nepristrasan i ko bi stvari mogao da vidi spolja. Neko iz drugog referentnog sistema. Šteta što takav ne postoji. Ne može da postoji.

Čitanje je uostalom intimna stvar koja se odvija između pisca-teksta-čitaoca i tu za još jednog aktera jednostavno nema mesta. Moraćemo dakle da ovu stvar rešimo sami. Nelagodno bi se osećali ako ne utvrdimo postoji li tekst ili ne, otkud on tu i kako je ko od nas na njega uticao i što je važnije kako je on uticao na nas jer priznaćete postajemo svesni činjenice da reči ispisane na papiru znače puno više i od naših najintimnijih misli. Ako ni zbog čega drugog, dostupne su svima.

Ako se složimo da teksta ima, a da ga ja nisam napisao kako je on ovde dospeo? Postoji jedna, reći ćete, suluda mogućnost, a opet moderna fizika je dopušta. Tekst je dakle mogao nastati slučajnim rekombinovanjem materije na molekularnom ili atomskom nivou. Uostalom, moderne teorije o nastanku sveta, pa i života, tvrde upravo ovo. Po njima, eto, život se “desio.” Onda je sasvim moguće da se i ovaj tekst “desio” samo kolika je verovatnoća tog događaja?

Ako pogledamo statistiku, ispada, da je ovo mnogo verovatniji događaj od nastanka života na zemlji, uostalom, u ovom dešavanju samo su se slučajno posložili neki slovni znakovi u čitljivi tekst. Čitljiv naravno ne znači i razumljiv jer ne vidim ovde ništa razumno. Jer, ako se tekstovi počnu “dešavati” češće propade moja zamisao da od toga živim.

Dakle tekst se možda “desio” suludo reći ćete, možda izgleda tako, ali život na zemlji postoji, vi ste živi zar ne? A ovaj događaj je mnogo verovatniji od toga da vi postojite, dakle, ovo bi moglo biti objašnjenje, samo da li je validno. Iskreno se nadam da ne. Inače propade moja karijera. Čak i pre nego je počela.

Opet, uzbudljiva je ta ideja da tekst ima svoj sopstveni život. Zamislite samo da se tekst pojavljuje i nestaje po sopstvenoj volji. Kakva bi samo zabuna nastala u bibliotekama i knjižarama. Otvorite udžbenik iz ekonomije, a tamo vas dočeka grof od monte Krista. On bi sigurno znao da vam da par ekonomskih saveta. A sigurno bi bio i bolji sagovornik od nekog dosadnog profesora ekonomije. Šta bi sve mogli da nam prirede Tolkinovi hobiti i vilenjaci? Ili pokoji besni patuljak nezadovoljan razvojem priče da i ne govorim.

Mislite da je ovo suludo? Pa promislite ponovo. Ako je verovati Mojsiju ovo je pravi opis onoga što se desilo na Sinajskoj gori. Ne piše li u bibliji da je tekst zakona svojom nevidljivom rukom ispisao sam bog. Ako verujete u boga onda bi trebali da verujete i u to da se tekst ponekad sam ispisuje. Da li je ovo baš takav tekst? Sumnjam. Niko od nas ne odgovara opisu bogougodnika kakav je bio Mojsije. Doduše treba i primetiti da naš tekst ima mnogo niže ciljeve. On teži da bude zanimljiv.

Ali sumnjam da će to i postati ako nastavi ovako da filozofira. Siguran sam da deo vas još uvek misli da ga ja tajno ispisujem i onda vas lažem. Dobro, lažovi znaju biti interesantni neko vreme, samo jesam li ja prekoračio dozvoljeno? Rekosmo da je ovo moj mind streaming, dakle neprekidni tok misli koji ja samo isporučujem na papir. Ovo radim bez da ih obradim, uredim ulepšam ili prilagodim publici ili prilici. Ovo je jednostavni tok misli onakav kako mi nadolaze.

Pretpostavljam da ste sada besni. Šta koga interesuje šta se dešava u mom ograničenom mozgu? Koga interesuju moje kvazifilozofske baljezgarije? Ako takav mazohista i postoji to zasigurno niste vi. Šta vas ja sad opterećujem svojim mislima. Imate dovoljno i svojih. Kako bi bilo da sada svi počnemo jedni drugima da bez zadrške i okolišanja iznosimo svoje misli. Šta mislite kako bi se to odrazilo na samo tkanje našeg društva. Posle kog vremena bi ono prestalo da postoji?

……

Jeste li još tu? Ako ste se smirili imam jedno pitanje za vas. Postoji li išta istinitije ili životnije od direktno iskazane misli u trenutku kad ona izlazi na površinu? Znam, reći ćete da postoje osećanja. Ne sporim. I sam sam o tome već pisao. Sada sam se opet opredelio da pišem direktno ono što trenutno doživljavam kao svoje ja. Ne čini li vam se to dovoljno interesantnim? Saznati kako doista funkcioniše život, kako funkcioniše jedno ljudsko biće, kao doživljava sebe i svet oko sebe. To ne možete saznati naklapajući samo o tome kako se osećate. Doživljaj sveta prvenstveno je intelektualni. Mi svet doživljavamo mozgom, a ne srcem. Ima li onda išta životnije od sveže misli.

A ja sam vam upravo njih dao. Moje najsvežije misli. Nastale u trenutku dok mi mozak radi na prazno pitajući se kako da popunim ovaj besmisleni vređajući prazan papir.

Možda vam se ne dopada ono što ste našli na njemu. Možda ste od onih koji veruju da je bolje da stvari ostanu nedorečene i mistične. Ili vam se ne sviđa toliko duboko zadiranje u tuđu intimu. Možda se bojite šta bi našli u sopstvenim mislima da ih “strimujete”

Kako god.

Sa vašom pozornošću ili ne.

Ja sam opet na početku. I gledam u prazan list papira. Možda ću kad obrišem sve ovo uspeti da napišem nešto suvislije i zabavnije.

Vredi pokušati.

 

Humani pornograf

(Slika preuzeta sa www.futureearth.com.au/science/robot-loving/)

 Sinoć me je postio jedan prilično poznati pornograf. Tražio je od mene da mu konstruišem i proizvedem robota koji bi bio savršena seks igračaka. Iako mi se ideja ni malo nije svidela on je navaljivao da mi objasni sve njene prednosti, tako da sam na kraju popustio i otišao na večeru sa njim. Možda zbog toga što je u restoranu bila opuštenija atmosfera, možda jer sam bio preumoran i jedva čekao da se dovučem do stana i svalim u krevet, pristao sam da porazmislim o iznetim idejama. Pornograf me je molio da ne donosim zaključke na prečac i da ostavim donošenje odluka za par dana. Obećao sam mu da se više neću  zamarati i da ću ujutru bistre glave porazmisliti o svemu.

Tako je i bilo. Jutros dok sam se brijao razmišljao sam o njegovoj ideji. I začudo, nije mi se činila toliko sumanutom kao sinoć. Mogao sam da pronađem dosta razumljivog u svemu što je pričao. Na kraju krajeva u pitanju je bio poslovni projekat. Ni približno toliko neprihvatljiv i moralno upitan koliko su to današnje industrije seksa.

Otkako je 2024. donet zakon o digitalnim avatrima, internet je prepun najrazličitijih oblika ženskih formi. Monoge vrlo ugledne i poštovane žene, daleko od „najstarijeg zanata“ i prilično konzervativne, pa  i uljudne kako su to stariji voleli da govore, pronašle su niz načina kako da iskoriste svoju lepotu i prodaju, izdaju ili uz licenciranje ustupe svoje digitalne kopije poznatim provajderima seksualnih iskustava. Imati Avatra postalo je mejnstim pa i in, a vremenom čak i stvar prestiža. Imati lepog i poželjnog avatra bio je ne samo dobar biznis već i siguran i lagodan život kakav mnoge od žena koje su trgovale svojim digitalnim kopijama nikada ne bi mogle sebi drugačije da omoguće.

Godinama provajderi seks iskustava imali su nepromenjivu i jasnu formulu uspeha. 

„Dobar“ Avatar + dobra simulacija virtualne realnosti + kvalitetna veštačka vagina (ona koja dobro oponaša grčenje prave) + niska cena usluga i stalna dostupnost = Uspeh = Profit = Bogatstvo i lagodan život.

Ako sam dobro razumeo pornografa, ova formula uspeha više ne funkcioniše. Pojavile su se bolje simulacije koje koketiraju sa hemijskim agensima i simuliraju čin bolje nego ijedna virtuelna realnost. Kako kaže, on je protivnik korišćenja hemijskih agenasa. Siguran je da stvaraju zavisnost i dugoročno donose masu problema. Sebe smatra ozbiljnim i poštenim biznismenom koji vodi računa o široj zajednici. U tu svrhu često pominje termin socijalne osetljivosti. Valjda time želi da kaže kako nije od onih bezosećajnih makroa iz prošlosti. Vreujem da mu je to želja, da se distancira od njih. Cilj mu je, kaže, da pomogne onima kojima je najgore: bolesnicima zaraženim neizlečivim bolestima, starima i iznemoglima, kao i onima koji usled svoh niskog društvenog statusa nikada ne bi smeli ni da pomisle da pogledaju ili dobace nešto ženama čije je avatre iznajmljivao do sada. Na neki, sebičan i izopačen način veruje u svoje mesijanstvo i sebe smatra humanistom. Zato mi je i zanimljiv. Verovatno sam zato pristao da se danas ponovo vidimo.

Obećao sam da ću da razmislim o njegovom predlogu i pošteno je da mu lično, a ne mejlom, iznesem svoja zapažanja.

......

Neverovatno koliko je ovaj tip uporan. Nije pristao ni na kakvo odbijanje, ponaša se kao da se ovde radi o životu i smrti, a ne o seksu, odnosno njegovoj imitaciji. Pošto sam napravio previd i dopustio mu da dođe u radno vreme iskoristio je šansu i pozvao sve naše razvojne inženjere na sastanak. Ja se nisam bunio. Neki od njih su suvlasnici pa je bilo i red da znaju šta se dešava.

Prezentacija njegove ideje prošla je kako sam očekivao uz puno podrugljivih komentara i dobacivanja. Starije i ozbiljnije kolege napustili su sastanak brzo ostavljajući samo pripravnike u sali za konferencije. Ovi opet za čudo nisu dobacivali. Raspitivali su se o konceptu i zapisivali zahteve. Bili su sigurni da je ovo dobra ideja i odlična poslovna šansa koju naprosto moramo da iskoristimo kao firma.

„Danas je prostora za orginalnu i epohalnu inovaciju malo, a ova bi mogla da ima magnitudu jedne omanje suprenove“, to je bio završni komentar pornografa. Nema šta efektna završnica, ali mislim da se to i očekuje u njegovoj profesiji.

......

            -„Ostavili ste jak utisak na moje kolege.“

            -„Utisak je deo posla kojim se bavim. Loš utisak ne ruši samo ugled, već ima daleklosežnije posledice kao što je gubitak klijenata. Dosta se trudimo kao i kao kompanija i kao pojedinac, da uvek ostavimo najbolji utisak.“

            -„Mislite da ste to sad uspeli?“

            -„Nadam se. Ako ništa drugo, nadam se da smo bar uspeli da zainteresujemo mlađe kolege.“

            -„Mislim da oni nemaju problema da dođu do seksa, teško da bi mogli da vam budu ciljna publika.“

            -„Ja od njih očekujem pre da budu nosioci razvoja. Ne baš korisnici usluga, mada, sigurno bi se iznenadili koliko njih je već preplaćeno na neki od naših servisa.“

            -„Stvarno, nikada ne bih rekao. U moje vreme više smo preferirali meso. Mi stariji, znate, ni danas ne volimo silikon i neopren. Duboko verujem, a siguran sam i da bi se kolege složile sa mnom da ljudski kontakt ništa ne može da zameni.“

            -„Mi ne nudimo supstituciju već fantaziju.“

            -„Zaista zanimljiv pogled na stvari. Nikada mi ne bi pao na pamet.“

-„To je zato što mislite o nama kao o pornografima, makroima i siledžijama iz prošlog veka. Danas, ova industrija ni malo ne podseća na to. Ovo je dobar biznis u okviru industrije zabave. Praktično mi funkcionišemo po istim principima kao i crtani filmovi ili dobra literatura. Mi nudimo priču, razmenu osećanja, uzbuđenje. Sve ono što su želje naših klijenata. Trudimo se da najbolje što možemo oponašamo život, i dobri smo u tome. Verujte mi na reč.“

-„Ako vi tako kažete.“

-„Dobro, hajde da vas onda testiramo. Šta je za vas seks uopšte?“

-„Navika koju sam stekao pre dvadesetak godina i koja mi pomaže da lakše podnesem život.“

-„Navika?!?“

-„Pa da. Navikao sam se na to da imam seks. Razvio sam neku vrstu zavisnosti i teško da bi danas mogao da zamislim život bez njega. Mislim da je to jedna od osnovnih poluga u životu... i osnovnih nasušnih potreba koje ne bi trebalo zanemarivati... ili menjati za susptituente ma kakvi oni bili.“

-„Dakle, vi ste otvoreno protiv mog predloga.“

-„Mislim da je nepraktičan, neizvodljiv, porazan i vređajući.“

-„A opet o seksu govorite kao o navici. Zar ne smatrate da je to podjednako vređajuće i nehumano prema onim bićima sa kojima ga delite i dožvljavate?“

-„Nisam razmišljao o tome. Trudim se da ne vređam žene sa kojima gužvam posteljinu.“

-„A šta radite kada sa njima ne gužvate posteljinu?“

-„Kako to mislite?“

-„Imate li još neku fantaziju ili se vaš seksualni život pretvorio u kolotečinu?“

-„To nije nešto o čemu bi raspravljao sa vama... ili bilo kim drugim!“

......

-„Masturbirate li?“

-„Znate li muškarca koji to ne radi?“

-„Ne.“ Mlađe kolege nisu navike na ovakav vid direktnog razgovora pa im je očigledno bilo neprijatno zbog toga. Uostalom, neki od njih bi se komotno mogli okarakterisati kao deca, bar po godinama i iskustvu. To naravno nije razlog da ne zaposlite nekog potencijalnog vunderkinda. Bar ne dobar.

-„Zašto masturbirate?“

-„Mogu da se setim bezbroj razloga, mnogi od njih ne uključuju nedostatak partnera.“ Nisam ni pokušavao da sakrijem ono što mislim. Ideja da biznis koji uključuje plaćeni seks na neki način može postati socijalno odgovoran mi se smučila. Tokom godina naslušao sam se raznih političara, biznismena i plaćenih eksperata koji su svi govorili o visokom moralu i socijalnoj odgovornosti današnje seks industrije da mi je postala iritantna i išla na nerve. Možda za nju jednostavno nisam imao stomak, ali kad god bi je neko pomenuo osetio sam neku neodređenu mučninu i bes. Po meni uvek je bilo bolje drkati ljudskom rukom nego gurati ga u gumene otvore iza kojih je stajao mehanizam nalik onome koji se koristi za mužu krava. Drkanje  je uostalom bilo moje političko pravo i jasno opredeljenje. Opredeljenje za život, tako bih ga nazvao, mada bi se, sigurno, da sam to pomenuo, pornograf zakačio upravo za ovo poslednje i osporio svaku mogućnost da se masturbacijom stvori novi život. Zato sam je prećutao. Rekao sam samo ono što mislim da je bitno.

-„To je moja realnost. Masturbiram. Neki odlaze u barove nadajući se da će da pokupe neku pijanu, emotivno nestabilnu ili voljnu devojku, neki idu u javne kuće, a neki jednostavno ostanu u udobnosti svog doma i masturbiraju. Ja bih rekao da spadam u tu poslednju skupinu.“

-„I zadovoljni ste time?“

-„Ono što vi nudiute je fantazija, ne realnost.“

-„I šta tome fali. Ljudi vole fantazije.“

-„Ja sam onda zasigurno pre ljubitelj realnosti. Ne volim gumu i tačka.“

-„Vi ste dakle protiv fantazije. Zanimljivo. Nisu li roboti vaša fantazija? San o svetu u kojem ljudi neće morati ništa da rade i u kojem će mašine sve obavljati umesto njih. Nije li to iracionalna utopija na kojoj počiva vaš biznis? Opet, vi ne volite da o tome pričate kao o fantaziji, jer tad gubite kupce i poverenje javnosti. Mislim da vam je jasno, da i ja i vi nudimo našim korisnicima neku vrstu fantazije i eksplatišemo uverenje javnosti da je ona ostvariva, pa čak i povoljna.“

-„Naši roboti zaista rade u industriji i obavljaju sve zadatke koji su im namanjeni efikasnije od ljudi.“

-„Govorite kao da ste zgorženi idejom ljudskog rada.“

-„Navodim činjenice.“

-„Kao i ja. A činjenice su činjenice, bez obzira na to kako ih doživljavate. A jedna od činjenica koja me je dovela ovde je to da vi zaista uživate dok dizajnirate svoje mašine. Trudite se da u njih ugradite najbolja znanja i tehnologije tako da oni budu najbolji mogući proizvodi. Iako vam je teško da to prihvatite i ja radim potpuno isto.“

-„Ovde ste zato što ja uživam u pravljenju svojih kreacija? Odakle vam ta ideja?“

-„Da, siguran sam da uživate u pravljenju svojih robota. Siguran sam da je neko sa vašom posvešćenošću pravi izbor za mene. Vi pravite najbolje robote i trudite se da im udahnete što više ljudskosti. To je upravo ono što mi je potrebno.“

 -„I mislite da ih zato volim. Nije vam palo na pamet da sam samo savestan i želim da što više zaradim.“

 -„Da, palo mi je na pamet  i opet to mi savršeno odgovara... Ako je tako. Mada ja mislim da nije. Vi volite svoj posao i svoje kreacije. To je po sredi. Bar ja tako vidim stvari. Da vas pitam nešto, ako ne volite da ih pravite, zašto ste uopšte počeli da se bavite ovim poslom?“

-„Nisam rekao da izgradnja robota ne predstavlja izvesno zadovoljstvo za mene. Ja samo mislim da bi mi izgradnja drugog tipa robota pružila veće intelektualno zadovoljstvo.“

-„Hoćete da mi kažete da vas više interesuje da rešite problem snage i preciznosti nego problem humanog kontakta, ili problem zadovoljstva na primer. Izgradnja ovog tipa robota daleko prevazilazi prizemna razmišljanja o seksualnim igračkama. Da bi došli do proizvoda koji se razlikuje od drugih seksualnih pomagala moramo razviti nešto toliko napredno, da niko, pa ni oni koji ga koriste, nikad ne primete razliku između robota i živog čoveka.

Shvatate šta to znači? Brisanje razlike između mašina i ljudi!“

-„Nisam siguran da je to ono u čemu želim da učestvujem.“

-„Zašto?“

-„Ne vidim ništa dobro u tome.“

-„Čudan odgovor za nekoga ko se bavi proizvodnjom robota. Hoćete da kažete da su roboti vojnici i industrijski roboti koji menjaju radnu snagu poželjni, a da oni koji nam nude izvesna zadovoljstva to nikako nisu. Zašto, zaboga miloga? Zar ne vidite prednosti jednog ovakvog koncepta?“

-„Vidim gomilu nedostataka. Otuđenost, na primer.“

-„Hoćete da kažete da bi ljudi mogli postati otuđeni jer bi koristili usluge moderne fantazije?“

-„Zar vi ne vidite takvu mogućnost razvoja,..., ako uspemo da proizvedemo ono o čemu govorite?“

-„Fantazije postoje sa nama ili bez nas. Nismo mi oni koji ih pokreću ili ljude nagone ka njima. Mi samo udovoljavamo porivima i zarađujemo na tome. Šta više osakaćuje život, apsolutna zanesenost, nekritička zaljubljenost  i nedostatak hrabrosti da se učini pravi korak ili digitalni avatar koji vam nudimo.“

-„To što nudite daleko je od života.“

-„Spoljnog da. Ali naši unutrašnji životi imaju sasvim drugačije potrebe i nagone. Fantazije su deo unutrašneg života i možete ili da ih iživite ili pretvorite u frustracije. Lično mislim da je bolje doživeti svoje fantazije nego bežati od njih.“

-„Kakva korist od toga? To je bežanje od realnosti.“

-„Privremeno, možda. Ali dugoročno gledano predstavlja bolji izbor.“

-„Za koga? Vas?!“ Iako je većina kolega napustila salu za sastanke neki su još bili tu i mogli da prisustvuju našim međusobnonim podbadanjima i izlivima otrova. Verujem da im je već postalo interesantno slušati kako se nas dvojica prepiremo. U stilu zrelog dvadesetprvog veka napadali smo jedan drugog sa distance uvereni u svoj položaj i licimernost onog drugog. Na trenutak mi je zafalila ona direktna iskrenost i nasrtljivost daleke prošlosti, kada smo licimerima mogli direktno reći sve u lice, a po potrebi i ispljuvati ih, išamarati i izgaziti nogama da se više ne povrate, ali to je bila davna prošlost, koja je bila samo to: prošlost. Koliko god da je za mene imala čara, sada su važila neka druga društvena pravila i bilo je neophodno pridržavati ih se.

-„Za društvo.“

-„Kakve koristi ima društvo od toga koju vrstu digitalnog zadovoljstva ili mehaničke naprave vi pružate svojim korisnicima.“

-„Naši su korisnici ljudi sa margine. Oni koje uvek smatramo nezgodnim i opasnim po proredak i širu zajednicu. Zadovoljenje njihovih potreba čini zajednicu stabilnijom, a da pritom niko ne mora žrtvovati svoje dostojanstvo ili rizikovati da mu bude nanet bol. Pružanjem usluga, mi obogaćujemo živote tih ljudi i smanjujemo napetost i rizike koje bi inače morali da nose svi članovi zajednice. Posebno oni kojima se zavidi i koji su poželjni.“

-„Znači vi u stvari štitite naše ljudske i civilizacijske vrednosti?“

-„Da. U najširem smislu te reči. Zar to nije očito?“

-„Meni je očito nešto drugo.“ Nije odgovorio ništa. Samo je ispružio ruku dajući mi znak da nastavim.

-„Imate dobru, ubedljivu retoriku ali stvari iza nje stoje sasvim drugačije. Vi ne marite previše ni za poredak, ni za uređenje, ni za marginalizovane grupe. Vi marite za svoj profit. A on dolazi upravo iz tih grupa pa im se vi trudite da im povlađujete.“

-„Možda ima i toga. Ali moji razloizi da dođem ovde i zamolim vas da mi napravite mašinu koja će što manje ličiti na mašinu i što je više ličiti na ženu nisu samo motivisani profitom. Moji motivi su mnogo ljudskiji nego što mislite.“

-„Pokušajte da me ubedite. Ako uspete možda razmislimo o vašoj ponudi.“

-„Dobro. Zamolio bih vas onda da ono što sad budem rekao ostane među nama.“ Klimnuo sam glavom i pustio ga da priča. Ispričao je priču koju nisam očekivao. Iako je izgledao mnogo mlađe od mene u stvari bio je stariji od mene i iza sebe imao je neopisivu ličnu tragediju. Njegova ćerka jedinica bila je napadnuta, silovana i ubijena u školskom parku pre par godina. Nakon što je policija uspela da uhapsi napadača, morao je na sudu da se suoči sa njim i njegovom porodicom. Lekari su objasnili da mladić nije bio priseban u trenutcima napada te da je patio od posebne vrste opcesivno kompulzivnog poremećaja koji je konačno eskalirao baš u vreme kada je nesrećna devojka prolazila parkom. Snažna šizofrena epizoda mladića koji nije mogao da je ima, koštala ju je života. A umalo i napadača. Ipak, usled niza olakšavajućih okolnosti sud se nije opredelio za smrtnu presudu, već za doživotni zatvor. Nesrećni otac nije mogao da odustane od svog deteta. Čak ni kad je ona bila mrtva. Tragao je za odgovorima. Interesovalo ga je zašto se sve to moralo desiti. Zašto njegovom detetu. Zašto baš njoj?

Jedini koji je mogao da mu odgovori bio je momak iza rešetaka. I tako je stvorena ta neprirodna veza između napadača i žrtve, koja je ostala neraskidiva i nakon što žrtve više nije bilo. Negde u to vreme nesrećni čovek shavtio je mehanizam razvoja frustracija i odlučio da tome jednom za svagda stane na put. Zakon iz 2024. samo je olakšao stvari. Tako je iz bola i besa stvorena prva digitalna kopija, prvi upotrebljivi avatar, koji je ponuđen zatvorenicima i beskućnicima na upotrebu. Nije trebalo monogo pa da se ovaj alat pokaže neobično uspešnim i poželjnim i van marginalizovanih grupa. Čovek je video priliku i iskoristio je. Tako je čudnim i pomalo mučnim spletom okolnosti postao moderni pornograf. A kada je to jednom postao, sve što se trudio, bilo je da sačuva i uveća tržište. Uspevao je u tome, sve do sada, i može se reći da mu je išlo od ruke.

-„Kako možete to da radite, kako, nakon svega što ste mi ispričali?“

-„A koju drugu mogućnost imam? Moju ćerku ne može niko da vrati. Svojim pronalascima i posvešćenošću ovom poslu uspeo sam da predupredim mnoge nesreće. Mnogi momci su zadovoljeni i nisu došli do tačke kada frustracije prelaze u nasilje. Ja sam opet zgrnuo ogromno bogatstvo koje sam redovno trošio na iznalaženje novih i novih rešenja kojima smo se približavali izvoru frustracija. Ako sam nešto naučio to je da nesreće izazvane frustracijama možemo izbeći samo ako ih predupredimo i dozvolimo onima koji se sa tim loše nose da ižive svoje fantazije na način na koji je to njima potrebno. Do sada je taj posao odlično obavljala virtualna realnost, ali svet se menja i ja moram iću u korak sa njim. Sada su roboti in, i ja se trudim da im pružim seksi robota. Možda mislite da nisam normalan ali stvari su takve kakve jesu, i svestan sam da ne mogu da menjam trendove i ljudske navike, ali trudiću se dok god je to moguće da ih kontrolišem. Hoćete li mi sad pomoći?“

Jedino što sam mogao da odgovorim nakon ovoga bilo je „Da“.