Živi zid

Buđenje

Danas sam posetio svoj život, a on nije bio moj, a mogao je biti... i ne znam gde sam pogrešio... i da li sam pogrešio... ali znam da da sam ga video, da mi je pokazan i da ja nisam mogao a da ga ne prepoznam... i da mu nisam pripadao... možda sam ga izgubio, možda mu nikada nisam ni pripadao... 

Video sam svoj život i već mi nedostaje... pitam se... mogu li ga vratiti... hoću li ga ikad živeti... ili ću zauvek ostati zarobljenik tuđih želja, tuđih žudnji, očekivanja drugih... društva, vlade, staraca koji su odlučivali o mojoj sudbini onda kada nisam mogao... kada mi nisu dali... oni koji su za sebe uzurpirali pravo da misle i odlučuju u naše ime... oni koji su nam uzurpirali jedino bolgom dano pravo – slobodnu volju...

I pitam se zašto se nismo pobunili, što im nismo preuzeli oduzeto... državi, vladi, ministarstvima, bankama, školama, fakultetima, piscima, političkim i ekonomskim komentatorima, javnim intelektualcima, samozvanim stručnjacima najrazličitijih vrsta... svima koji su nam uzeli glas... uzeli volju... nametali ideje... obaveze... zakone... lažne žudnje... kredite kojima smo ih kupovali... i svu onu laž koju živimo kao naše živote... 

Živote koji su lažni... i strani... a mi ih zovemo svojim... i spremni smo da ih branimo... krvlju – svojom i tuđom... i za kojima ronimo suze... kad nam ih oduzmu... iako su tuđi... nametnuti... strani... a mi toga čak nismo ni svesni... sve dok nam neko ne pokaže naše propuštene živote... onakve kakvi su mogli biti... da nam takvi nisu oduzeti...

Video sam svoj život... onakav kakav je mogao biti... onakav kakav još može biti... i sada ga sanjam i želim... i spreman sam da mu se vratim... a onda će se i on vratiti meni...

Osećam to...

Era

Era

Po prvi put sam došao u posetu ovim ljudima. Ovde, na krovu Balkana, ljudi su čvrsti i tek šturo srećni, bar mi se tako čini, kad pogledam planinu na kojoj žive. Opet, smeju se, više od nas, koji dolazimo iz grada. 

Jedan čiča spušta se niz padinu sa motornom testerom u ruci. Rekao bih da je krenuo da pomogne nekom od ukućana u onim kućama što samo što nisu prazne. Pored mene plavuša. Pita ga: „Kako ste?“

On odgovara: „Onako starački. Još samo dvadeset i dve do sto. Za sad je sve dobro. I zdravlje. I volja. Još sam ovde i želim da živim svoj život. Ne umire mi se još, ćerko.“

Ona mu se nasmeši i poželi mu – „nek se ostvari“, a čiča klimne glavom i produži dalje svojim poslom. Ljudi ovde nemaju vremena za bacanje – treba da se živi i treba da se radi. 

Pratim ga pogledom dok se ne približi kući, a onda pogledam u nebo, tamo iznad jednog brega, mladi orlovi uče da lete. Uskoro će i oni odleteti odavde.

Pogledi

Vidiš li me, kao što te vidim. Ili me oholo ne vidiš... ili se igraš... ili me začikavaš i izazivaš, samo da vidiš kako te ja vidim... i možda se naslađuješ mojom čežnjom više no pogledom mojim... 

Možda sve ovo vidiš, a možda i ne, ali znam da naslada ti raste kad primetiš kako te pogledom svojim gutam...