Era

Era

Po prvi put sam došao u posetu ovim ljudima. Ovde, na krovu Balkana, ljudi su čvrsti i tek šturo srećni, bar mi se tako čini, kad pogledam planinu na kojoj žive. Opet, smeju se, više od nas, koji dolazimo iz grada. 

Jedan čiča spušta se niz padinu sa motornom testerom u ruci. Rekao bih da je krenuo da pomogne nekom od ukućana u onim kućama što samo što nisu prazne. Pored mene plavuša. Pita ga: „Kako ste?“

On odgovara: „Onako starački. Još samo dvadeset i dve do sto. Za sad je sve dobro. I zdravlje. I volja. Još sam ovde i želim da živim svoj život. Ne umire mi se još, ćerko.“

Ona mu se nasmeši i poželi mu – „nek se ostvari“, a čiča klimne glavom i produži dalje svojim poslom. Ljudi ovde nemaju vremena za bacanje – treba da se živi i treba da se radi. 

Pratim ga pogledom dok se ne približi kući, a onda pogledam u nebo, tamo iznad jednog brega, mladi orlovi uče da lete. Uskoro će i oni odleteti odavde.

Pogledi

Vidiš li me, kao što te vidim. Ili me oholo ne vidiš... ili se igraš... ili me začikavaš i izazivaš, samo da vidiš kako te ja vidim... i možda se naslađuješ mojom čežnjom više no pogledom mojim... 

Možda sve ovo vidiš, a možda i ne, ali znam da naslada ti raste kad primetiš kako te pogledom svojim gutam...