O jednoj Ani i jednom (umišljenom) Vronjskom

O jednoj Ani i jednom (umišljenom) Vronjskom

Ima žena koje se nikada ne zapitaju ko je ovaj čovek. Šta ovaj neznanac hoće od mene. Ima takvih žena... žena koje u svoje živote ne primaju neznance, čak i kad ponekad uzdrhte pred nekim od njih... ali ti se nisi bojala nepoznatog i pitala si me, bez oklevanja i direktno zašto ti pričam moje priče, a ja sam ti rekao da si Ana i da si upravo postala deo priče, da si sad ti ta koja će pričati priču i oko koje će se savijati moja priča... i nisam se znao odrediti da li u ovoj podeli uloga treba sebi da oholo prigrabim karakter Tolstoja ili Vronjskog, ali sam znao da se prst sudbine umešao i kao prokazanje pokazao na tebe... I šta sam drugo mogao, Ana, do da prkosim svemu i svima i da te baš u prkos moralu ovog sveta, volim, onako kako se bešerat jedino i može voleti. Neprestano, bez predaha, bez zadrške, dokle god postoji jedno Sunce i jedan Mesec, i dok god se smenjuju zora i sumrak, dok postoji noć koja pripada tebi, i postoji dan koji pripada svetu, i dok postojim ja koji te tražim i uranjam u tebe dok noć smenjuje dan... dok god jutro smenjuje noć...

I poput svakog, ko je iznenada i neočekivano spoznao sreću, poput svakog Vronjskog, plašim se za svoju ljubav, plašim se vozova i lokomotiva koje za sobom vuku točak vremena na koji je namotana filmska traka ovog filma, u kojem sam bar na tren srećan i vezan sa glavnim junakom, u kome bar u prividu postojim kao protagonista od značaja, i u kojem si ti... i ja... i ti i ja... i priča koja se obavija oko nas... bojim se pukotina u priči i pukotina u tkanju vremena, bojim se da se ne polomimo, da se ne polomiš, krhka i nežna, kakvu te vidim kada se dovoljno približim i kada me pustiš dovoljno blisko sebi... onakvoj kakva si... 

Bojim se, jer sreća zna kratko da traje... a svi glavni likovi uvek za sobom vuku zlu kob i usud koji bi nas mogao razdvojiti... a to nije usud kojem ću se prepustiti... koji ću prihvatiti... to nije sudbina koju sam izabrao... jer, ja možda i nisam Vronjski, i neću se prepustiti... i onda kleti sudbinu... 

Poput Prometeja poleteću usudu u susret i ako treba promeniti svet... zbog tebe... za tebe... 

I nije me briga za usud ovoga sveta... ovaj svet me više ne prepoznaje... nevidljiv sam... proziran... i niko više o meni ne misli... čak ni ja...ako sam to nekada i činio... više to ne činim... jer ja ne mogu postojati u svetu koji je tako stran onome što sam ja... ili što verujem da sam ja... Ja ovde više nemam odraz... i nemam senku... ja ne postojim.... osim u tvojim očima.... I kada me ugledaš ja oživim... ti me vodiš i ja te pratim... ti mi daješ značenje... i razloge da se budim... radim... živim... 

Svi moji razlozi su u tebi.

I napisao sam ovu rečenicu, pre toliko godina, tebi, a da za tebe nisam ni znao... i od tad pišem samo tebi... samo o tebi... jer o čemu bi drugom jedan lažni Vronjski ili Tolstoj mogao da priča i piše do o tebi Ana...

Tebi koja opsedaš moj um i jedino si moje blago... čak i kad sam sam... jer i tad progoni me misao o tebi... misao dovoljno jaka da preguram dan... tog neprijatelja koji mi te uzima svakom zorom... od kojeg te preotimam svake večeri... ne bih li te imao dok noć smenjuje dan, a točak vremena se lenjom okreće i polako odmotava crvenu vrpscu kojom su nas vile privezale za sam izvor života... jer izgeda nisu znale... da si ti izvor života... bar jednog lažmnog Vronjskog u jednoj stranoj zemlji u kojoj strane žene govore istim jezikom ali ne znaju pronaći prave reči – one koje si samo ti znala pronaći... i opčiniti me njima... skoro koliko i osmehom... skoro koliko i očima... u kojima se gubim i pronalazim sebe... 

Te krupne oči kojima me posmatraš... mogu li one uopšte da postoje... pitam se... kao da ne verujem... a ni u šta više od njih ne verujem... 

Znam... i ona skrivena značenja tih tvojih očiju... koja mi se tek kadkad ukazuju... i ja u njima tako jasno vidim večni nemogući odraz jednog u drugom, mene u tebi...  jednog sveta i jednog bića... koje traga za drugim bićem... i svim njegovim značenjima da mu se sa radošću pokloni i preda... i da u tim trenutcima predaje oseti radost... i spozna smisao života... 

a može li uopšte jedadn Vronjski imati neki smisao ako se ne prepusti Ani... mogu li postojati ako ti se ne predam... ako se ne ogledam u tvojim očima...