Istina o rečima

Istina o rečima

Nikada sebe nisam doživljavao kao pisca. Već godinama otkako sam se prodao i počeo da se bavim poslom u industriji nisam pisao duže forme. Tek po nekad bi napisao po nešto za blog. Ali bilo je izgleda onih koji su to čitali. I kako me je ubedila, onih koji bi hteli da znaju ko sam ja, šta to i kako pišem. Nije da mi nije imponovala činjenica da ću u ovim godinama biti intervjuisan po prvi put, ali nisam smatrao da je primereno da govorim o sebi, pa sam pokušao, da se izvinim i kulturno izvučem od obaveze da pričam o sebi. Jednostavno, ta mi se ideja činila neprimerenom. Ali devojka je navaljivala i ja sam u jednom momentu popustio i prisatao da govorim sa njom. Našli smo se u restoranu, na obali reke, a ona je došla naoružana pitanjima i diktafonom. Stvari nije prepuštala slučaju. 

Posle kratke kafe i dogovora ukjučila je svoj diktafon i počela sa prvim pitanjem: „Tvoji su tekstovi tako neposredni i uvek u prvom licu. Obraćaš li se ti nekom lično, kroz njih?“

„Da“.

„Ko je ona? Čitaoci bi voleli da to znaju“.

„Nisam siguran da je u pitanju ona, ili on, ili ono... ne znam, to biće kojem se obraćam – nikada ga nisam video.“

„Vi govorite o Bogu?“

„Ne, ako takvo biće i postoji, ja teško da mu se obraćam. Suviše sam kivan na boga da bi mu se obratio. A i ne verujem da bi bio zainteresovana da me sasluša“.

„Pa kome onda?“

„Ne znam, najlakše bi bilo reći Univerzumu, ali to ne bi bila istina, bar ne potpuna istina“.

„Pa šta je onda istina?“

„Istina je da ja ne znam kome se obraćam, često ni zašto to činim. Ponekad mi se čini da sam nešto poput zvučne viljuške koju je neko pobudio pa je počela da vibrira i iz sebe pušta zvuk koji je njen, a opet i nije njen – kao da dolazi negde van mene, a opet, iz mene.... A opet, kada sam svestan, ili bar mislim da sam svestan, onoga što radim, onda reči koje izlaze iz mene, odlaze onom delu mene koji se nekada davno odrodio od mene, a ja negde zanam da je još uvek deo mene...“

„Kako to mislite?“

„Pokušaću da to objasnim kroz način kako sam spoznavao svet. Prve tri knjige koje sam pročitao bile su Ružno pače, roman Kontakt Karl Segana i Sabatov Tunel. Ta prva iskustva vas obilježe. Negde definišu način kako ćete videti sebe, i svet, i kako ćete se ophoditi prema stvarnosti. Ja sam imao drugačiji put od većine. Zato sam čini mi se i drukčiji od ostalih, bar mi se tako čini. Ja sam poput istraživača zagledanog u noćno nebo koji osluškuje šta će mu svemir reći... samo što ne osluškujem... ja govorim... i nadam se da me neko čuje... moje su reči poruka upućena ne nekom određenom biću ili univerzumu kao takvom.... šaljem ih od sebe svim onim delovima sveta koje osećam kao odrođeni deo sebe...“

„Bojim se da vas ne pratim“, rekla je zbunjeno. Ja nisam previše mario za njenu zbunjenost i tako sam nastavio.

„Pokušavam da kažem sledeće – u jednom trenutku nastanka sveta, ceo svet je bio jedno, i sva materija i energija koja sad postoji u tom zastrašujuće velikom prostranstvu stala je u istu tačku u kojoj su bile i čestice od kojih sam izgrađen... i onda su se sve te čestice razletele na sve strane i nastalo je ovo čudesno noćno nebo... ali ja verujem da sam na neki način još povezan sa svim tim delovima sveta koji su sad izvan mene i koji me okružuju... ja ustvari pišem tim česticama... svojoj sabraći... ako se tako može reći... sa kojima još osećam jake veze... i nadam se da me oni čuju... i da će razumeti moje misli... želje... i reči koje im upućujem...“

Jedno verme oboje smo ćutali, ja zato što sam ostao bez reči, a ona jer nije očekivala ovakav odgovor, to se moglo videti na njenom licu. I svo to vreme ja sam se trudio da pronađem neke nove reči kojima bi mogao dovršiti svoju misao... Želeo sam da je dovršim... jer tek kada sam pokušao da je sročim, shvatio sam koliko mi je teško bilo da je artikulišem i sažmem u nešto dovljno jasno da to neko drugo biće – koje nisam ja – pojmi na način na koji je ja poimam. 

„Ja verujem u kvantnu spregnutost čestica, možda mi zato nije teško ni da poverujem da me sva ta moja drevna sabraća čuju i razumeju kad im se obratim... i znam da su neki od njih bili deo mojih roditelja, svih onih koje sam voleo... ali i mrzeo... i da samo njima mogu da objasnim zašto i kako živim, šta je ono što me pokreće... i što me boli... Ja ne mogu da te delove sveta koji se odvojio od mene i sad je tako velik i veličanstven spoznam i shvatim, ali znam da je tu negde oko mene... i da smo povezani na bezbroj načina i da me razume i oseća... kao što i ja osećam sav taj spoljni svet... u kojem uživam u vremenu koje mi je dato... i možemo to zvati život... jer iskreno nemam bolju reč za to, ali to je ono što želim da osetim i prenesem svim onim delovima mene koji više nisu ja... da, ponekad me ti delovi vole... nekad me i mrže... nekad mi naude... nekad mi pomognu... nekad me zaslepe... a nekad otvore oči... ali sve te delove, ja osećam kao svoje... i pišem ustvari sebi... tom drugom sebi, koji nisam ja... koji postoji u svim drugim osobama koje me okružuju svakoga trenutka ovog života... Neke od tih čestica baš znaju da se udruže u neke privlačne objekte koji golicaju maštu poput Minojske Venere, kipova Parisa ili Davida... poput svih onih uzvišenih dela majstorskih ruku... ili poput dela prirode, podjednako zavodljivih i opasnih koliko to neko biće od krvi i mesa može biti... ali, ja se ne obraćam njima... nikada... obraćam se onim delovima njih, koji su nekada bili delovi mene... i koji me se sećaju... mojoj kvantno spregnutoj sabraći sa početka vremena... a onda, obraćam se celom unierzumu i svima onima koji ga naseljavaju... i svima koji bi me mogli čuti... i posebno onima koji žele da me čuju.... pa i onima koji to ne žele... onda, kada prekdaše zakone prirode i logike i postanu previše obesni... obraćam se svima... i sebi... Da li je to odgovor koji ste želeli čuti?“

„Ne znam“, rekla je iznenađeno, „morala bi razmisliti“, a ja sam se šeretski nasmešio zbunjenoj devojci. Nisam imao nikakvu ideju o tome kuda će me moje misli odvesti, a po najmanje da će me odvesti u ovom pravcu i da ću reći ono što sam upravo izgovorio. Pitao sam se, pokušavao da to pročitam iz izraza njenog lica, misli li ona da sam ja njeno pitanje iskoristio kao mogućnost da se pravim važan i da pokušam da se pravim pametan i nedodirljiv... bilo bi mi žao, ako tako misli, jer to mi nije bila namera... jedina namera bila mi je iskrenost i ona je potekla iz mene, kao da je godinama čekala na ovo pitanje, a da je ja nisam ni bio svestan... bio sam podjednako zbunjen poput novinarke i negde sam se opet osetio poput one pobuđene zvučne viljuške koju je neko spregnuto vibriranje u nekom drugom delu univerzuma nagnalo da ispusti ove zvuke, ovako posložene, kako su iz mene izašle ove reči... ako je to tako... treba li mi bolji dokaz istine od tog...