Mesec i hibiskus

Mesec i hibiskus

Jutros je onu koju volim dozivao mesec, i budio je umesto mene, a ja sam mu zavideo... što može da bude tu i tamo... i što lako prelazi planine i doline, i što klizi i ogleda se u rekama koje vode do grada sa dve reke... tamo gde ona sanja lepljive letnje snove, a mesec se uvlači kroz prozor, da je golica pre nego sunce proguta tamu noći... I bio sam ljut na njega... i zavideo mu... što može da ulazi u snove... on koji ih najavljuje... I pitao sam se što i ja nisam poput njega, da putujem noćnim nebom, i ogledam se nad hladnom vodom planinske reke koja ide ka ušću... da drugoj reci... i mestu na kojem je ona koja sanja tople letne snove... i bio sam tužan što nemam tu moć... i jadao sam se drvetu hibiskusa... što u saksiji provodi dane i noći pored mog uzglavlja... i štiti me od meseca... i njegove želje da i mene ponekad golica... izjutra... belinom noći koja se gasi i beži pred svetlosti jutarnje zvezde...

I drvo me je slušalo... staloženo... bez reči... i pokreta... i nije ništa reklo... a možda nije ni moralo... jer, razumeo sam njegovo ćutanje... hibiskus se nije žalio... što ne može da krstari svetom... njemu je bilo dovoljno to što povremeno ima mene da spavam pod baldahinom od njegovog lišća... i da bude sretno... što postoji... i što ima nekog... ko ponekad usni ispod njegove krošnje... 

I bio sam tužan i sretan... i rešio sam da izađem u noć i krenem prema ušću reke u reku, tamo gde se jedna voda sa svim njenim pamćenjem i željom uliva u drugu vodu i postaje deo nje... i znao sam da ću napustiti drvo koje me je pokrivalo svojim granjem i štitilo od beličastog svetla i volelo više od ijednog prijatelja iz ovog grada koji ću napustiti kad se otisnem, na svoj put, niz reku... 

I izašao sam u noć... i mesec me je obasjavao... dok sam u rukama poput obećanja života nosio drvo posađeno u saksiju... odvojeno od zemlje za kojom je žudilo još od dana kada su njegovo korenje odvojili od korena njegovog sveta...

I setio sam se mojeg dede i sađenja vinograda, nekada davno, i pustio sam da me vode instikti zemljoradnje do tad prigušeni bukom sveta. I kopao sam, na mesečini, rupu u koju ću posaditi drvo... i osetio sam žeđ, a topao znoj slivao mi se niz grudi i čelo... a ja sam bio neodređeno srećan... poput laste koja se vraća mirisu livade koju beše napustila, a sad joj se eto vraća... i sretna je zbog toga... i jedva čeka da zorom raširi krila i krene put doma iz kojeg se beše sklonila dok zima ne prođe... 

Zasadio sam noćas drvo hibiskusa, kako bi njegova senka mogla da izađe i prošeta, bar malo, oko jame u kojoj je jednom davno, pre nego je odvojen od njegovog sveta, bilo položeno njegovo seme. 

I bio sam srećan, jer se i moj prijatelj vratio kući.. i bio sam srećan jer sam poput laste u proleće raširio krila i poleteo prema kući... 

Reči

Onaj što čita moje reči izmišlja ih, i one su tu, a on ne vidi da su njegove, i divi mi se – na rečima koje koristim, prepoznaje se u njima, kaže, i ja mu verujem, a opet, ne verujem da on ne vidi ono što i ja vidim – njega, pesnika, koji izmišlja reči, koje ja kradem i poput kukavice podmećem u gnezdo iz kojeg će misli ovog sveta jednom poleteti u svet, da bi nam se opet vratile... meni i njemu – pesniku... i svima drugima... do kojih na krilima mašte bar na čas dolete...