Čekajući svoj lik, da se pojavi u vodi, u hladu drveta Bo

Čekajući svoj lik, da se pojavi u vodi, u hladu drveta Bo

Pre puno godina, jedan ratnik, tad još dete, čitao je Jagju Munenorijev Životvorni mač. Bilo je to vreme pre ratova i bitki koje će preživeti, ali od kojih se nikada neće oporaviti. Više se nije ni sećao svih pravila zapisanih u knjigama koje je davno čitao. Sa tim vremenom i dečakom koji je čitao Mijamota i Cua vezivala ga je samo disciplina duboko ukorenjena u njegvom telu i životu koji je vodio od tad. Sve te godine sputavao je sebe.

Poštovao pravila, poput japanskih samuraja bogobojažljivo verujući da upravo ona čuvaju njegov život.

I čuvala su ga i spasila, toliko puta...

ali, osećao je negde da su ga i ograničila, osakatila, postala zatvor iz kojeg nije znao pobeći... toliko dugo...

a vreme je prolazilo...

i život...

A onda je došla jesen...

 za njega kojem je oduzeto proleće, koji nije stigao d oseti snagu i vrelinu leta, za njega je došla jesen, a sa njom i potreba...

za promenom...

za slobodom...

 

I sišao je pored reke... i seo... u podnožju šume... svestan da u njoj ne raste čudesno drvo Bo sedeo je i gledao u providno zelenilo jezerske vode... i gledao je ribe... a one su letele u toj bistroj vodi u kojoj su se ogledale šume koje je milovao povetarac...

A možda i nisu letele, možda je to njegov um počeo da umišlja...

da stvara novu realnost...

bolju od one koja je tako dugo bila njegov život

ili je bar on tako verovao...

više nije bio siguran u to šta je realno, a šta umišlja, šta na kanvasu od vode slika njegov um...

i nije ga bila briga...

pustio je svoj um da luta i zadržava se gde god poželi...

a um je lutao...

i njegovo srce punilo se uspomenama...

izmaštanim...

stvorenim u umu jednog ostarelog vojnika...

stvorenih iz potrebe da i čuvar izađe iz zatvora...

i upozna slobodu...

koja postoji van ograda,

i očekivanja,

van zamislivog...

tamo gde mašta odluči da odluta...

tek ponekad....

u onim retkim trenutcima vrednim koliko i ceo jedan život...