Sećajući se Markesa

U kancelariji

Postoje žene koje znaju da izazovu želju…čak i ako im je haljina po svim merilima uštogljenog poslovnog kodeksa oblačenja… i nekad je želja, koja bukne u srcima onih čiji ih pogledi miluju takva da se čini neodložnom i čak Božanskim nalogom.  I teško joj se odupreti, ako upošte ima onih koji bi joj se odupirali…

Ima takvih žena… I takvih dana…

Malo je takvih bilo, u mom životu, žena i dana, do ovog današnjeg sunca, što me pali svojim plamenim jezicima i tera da se preznojavam, i dahćem kao pas, skriveno, u sebi, mada se trudim da to ne pokažem… ali znam da je jalov taj trud… jer ona vidi u očima moju želju, i skriva nagost obnaženih delova svog tela iza kancelarijskog nameštaja, a ne zna da moja misao ide za njenom nagošću prateći je na isti način na koji suncokret prati kretanje sunca.

Kažem joj: “Nadahnuće stiže bez najave, hvala što si danas došla u moj dom”, a ona se smeje, iskreno, zbunjena, al vragolasto spremna, i oči joj kruže negde po muralu iza mojih leđa, i izazivački odgovara, “ali može da sačeka”, i potom izlazi iz kancelarije u kojoj poput osuđenika provodim svoje dane, predan, svima samo ne sebi, i tad, na trenutak, razmišljam o sebi, i o njoj, i želeo bi da joj kažem još po nešto, ali nje više nema, a ja nisam iskoristio trenutak, a ko zna kada će u ovoj tmurnoj ćeliji, u ovom zatvoru, što moderan svet eufemistički naziva posao, ponovo doći, u lepršavoj haljinici, ona, koja svojom pojavom pali moje srce poput sunca što daje i uzima život… i svežinu… planinskoj travi… oštroj, nabujaloj, žućkasto suvoj, prkosnoj, planinskoj travi, što oseća svaki dašak vetra, spremnoj da zadrhti i na najmanjem povetarcu, poput moje podjednako sparušene duše koja sad drhti pri pomisli na nju… 

Trenutak je dug, ispunjen mislima o njoj… i svo vreme, dok traje,  ona šeta moje misli poput vernog psa, zahvalnog zato što mu dozvoljava da trčkara i njuši oko njenih nogu…

A onda pogledam papir koji mi je donela… i koji sam potpisao, i uopšte me ne interesuje šta na njemu piše, i sve što želim je da po njemu ispišem par reči… ovih reči koje i sad pišem… i koje tako lako izlaze iz mene…  ko zna možda su one početak neke priče…  možda ovako počinju velika dela… a možda je ovo samo način da sačuvam svoje misli… ustalasane… poput mora i mornara… spremne da se otisnu na pučinu i oslobode… a onda je sve moguće – kad se misli oslobode…