Mesečina, lavež i tužni krik koji se diže ka noćnom nebu

Mesečina, lavež i tužni krik koji se diže ka noćnom nebu

„Zavijajmo“, kazao je pas.

„Zavijajmo“, rekli su ljudi.

I onda su neki lajali, neki zavijali, ali onog ko im je naneo zlo, ili možda samog zla, lično, nije bilo na vidiku.

Na noćom nebu punom silinom sijao je mesec. Nije bio siguran da li je taj zvuk pun emocije bio upućen baš njemu. A opet je slušao. Bez reči. Nije razumeo ništa. U glasovima koji su dopirali mogao je samo naslutiti bol.

Nije video kako ga se to ticalo.

Shvatanje problema, ili čime zaokupljamo mozak

Uvek su mi se dopadale mlade studentice koje su mi dolazile na praksu. Obavezno bi imale neverovatne ideje o tome ko je njihov profesor i kakav je privatno. Netačne naravo. Bile su lak plen... ili su mi bar dopuštale da u to verujem...

Kada nanjušim prolaz prelazim na uigranu kombinaciju rečima: „Ovaj um imao je potencijal za istraživanje samog trenutka stvaranja. A onda je ušao u pubertet...“

„Šta to znači?“, zbunjeno bi pitale.

„Od tada se bavi samo onim što se dešava pre stvaranja.“ Studentice matematike sa ovim odgovorom bi posebno imale problem. Srećom i ona je bila jedna od njih. Dovoljno ljubopitljiva... i zrela...

„Bavi se singularitetom?“ pitala je.

„Ne“, odgovorih joj, ispijajući poslednju rakiju tog dana. Osećao sam kako se svaki deo mog tela fokusira na nju. Bio sam spreman...

„Pa čime se onda bavi“, upita, ne baš tako naivno.

„Problem prvog poljubca... problem vođenja ljubavi...“

Zenice su joj se raširile... ne od straha...

Bez reči

Pitam se... živim u nadi... i strahu...

Pitam se... mogu li još jednom da prevarim publiku... samo još jednom... i da zatim prevarim sebe... da u meni ima još reči...

... i da ću ih jednog dana već nekako iscediti iz sebe...

... i nadam se da će taj dan brzo stići... i da niko do tad neće primetiti da sam bio bez reči... i da sam ćutao.... jer nisam znao šta da kažem...

... ne zbog samocenzure...   ne više... više zbog bezidejnosti i bolesnog ništavila koje dolazi kad jednom zaćutite.

Telo na astalu

Moje telo na astalu... i toliko tela koje stoje u toj prostoriji pored njega... mog tela... ono što sam nekada bio Ja... a šta sam sad... šta ću postati... sećanje...

i vidim suze... ali ne čujem ništa... i ne mogu da progovorim... i više od smrti boli me tišina... i to što idem u tišinu...

a poslednje sećanje koje će na mene poneti ovi ljudi... ova tela... koje čeka ista sudbina... biće ova scena... oni će pamtiti zvuk... jecaje... ja više neću pamtiti ništa... postaću tišina... možda to treba da bude poslednja reč...

tišina...