Ecce homo - Sava Krstić

 

Ecce homo

 

Mom prijatelju,

Savi Krstiću

12.12.2020

 

Evo čoveka. Koliki je samo put prešao od nade do pobede. Istovremeno, nežan i jak. Uvek svestan opomene što uzvišeni šalju onima što koračaju dolinom suza. Nikada nije prešao granicu, što ljudima je određena, a opet, toliko božanskog je nosio u sebi i delio sa svima nama koji nismo baš uvek bili ljudi.

Bio je. Čovek koji je čeznuo i bio otvoren za sreću. Govorio je i kroz nežnost pokazivao, sreća dolazi iznutra i ne možeš je umanjiti deljenjem. Sreća zahteva izbor i unutar tog izbora, razmišljanje i spremnost, govorio je, a ja sam ga slušao. Vredelo je slušati ovakvoga čoveka. Ima ljudi koji znaju da pričaju priče, i onih koji su priča koja teče ka onome kome je potrebno da je čuje.

Bio je. Ne samo čovek koji je pričao priče, već i uzor, učitelj od koga se moglo učiti. I on je učio. Na greškama svojim, gradio priče koje su nadrastale život i ličnost i bile deo života onih povlašćenih što su mogli da ih čuju.

Činio je svoje izbore, a život mu je uzvraćao. Osvajao je radost svakog dana. Svedoči, svojim, u tuđim životima. Prisustvovao, mom životu, koji je spasao provalije, u koju je sam otišao, kada je osetio da mu je došlo vreme. Nikada nije pristajao na laka i primitivna rešenja. Nikada.

 

Neću moći da nastavim ovu misao… potreban mi je mir a njega nema… duša ište nemir…

 

Dok kroz prozor posmatram svet koji je iznenada utihnuo, odnekud, dolaze mi glasovi. Ostaviću noćas otvorena vrata, da duhovi mogu da uđu…

 

Napolju, noć se spušta, svud je magla, a ja još čujem tvoj glas.

Jednom si rekao: Jednoga dana razumećeš, ono što nas drži u životu čini nas boljim ljudima. A ima li boljeg razloga od duše nekog bliskog, il nepoznatog, dalekog… Nisu li svi razlozi – razlozi duše…

Jednom si mi rekao i ja sam naučio…

Da osećam…

Da živim…

Da postanem kadar za radost… i za suze… i za sve ono što život skriva i nosi… jer kako živeti život, a ovo ne znati… a ja nisam znao, dok me nisi podučio… Nisam razumeo život, ni dela ljubavnika, a za tu veštinu sam ti posebno zahvalan…

Mogu li se otkriti tajne života, a da čovek nema prijatelja, da ga njima poduči…

Život je kratak, može li se stići živeti, bar na tren, bez pomoći prijatelja…

Ima li uopšte smisla živeti usamljenički život na planeti prepunoj duša, među kojima svaka ima potencijal da ti postane srodna… Od tebe sam naučio ovu mudrost o srodnim dušama…

Tebi dugujem najveće domete i najdublju sreću. Imati prijatelja – krunski uslov u matematici života… krunski ulov u matici života. Kako reći, duši koja uzleće na nebo, hvala ti što si me naučio da pecam.

Tiho… u sebi.. uz čašicu pelina ili orahovače…

Rakija zna da opeče dok se spušta niz grudi… Biće da tako treba… ti si od onih što se ne ispraćaju suzama već uz osmeh i bol u grudima. Baš kao ovaj, što osećaju bebe, dok se privikavaju na život… jer ti si živeo, a sada ćeš živeti u sećanjima…

 

Grešnik koji je postao Svestan odlučuje da ostane svestan do poslednjeg daha. Nije se mirio sa nepravdom sveta, koja ga je pogađala. Povremeno bi rekao, dete, ovaj svet će propasti. Ovo je zao svet. Nečastan i otrovan. Tuku nas i nanose nam nepravdu oni, kojima mi, kao i oni nama, nanosimo nepravdu. A za sreću je dovoljno tako malo. Ima je dovoljno za sva gladna usta i sve skrivene osmehe.

Poklonio mi je jednom Sabatovu knjigu Pre kraja, a ja sam shvatio put kojim valja ići i gde u moru tuge tražiti sreću.

Ne miriti se, ne poginjati glavu, mučki ćutati. Ne slediti očekivanja drugih – slediti put iscrtan među zvezdama, utisnut na duši. Bez predaje, dok god možeš. Pa i kad ne možeš… i smejati se u lice očekivanjima bezbožnih bogova. Boriti se za čoveka, ljudsku dušu, što teško diše, tu pored tebe… Ako je po noći izgubiš u magli, traži je… pomozi… bližnjem… i svakom drugom čoveku…

 

Znao sam čoveka – naizgled nehajna mirnoća. Ispod površine bistar planinski potok. Oko njega igraju vile. Život koji teče, željan da oplodi mrtvilo kamena i stvori novi život.

Život prosijava duše što odlaze ka nebu. Noćas te je sebi uzelo sito bogova. Vest o tome donosi suze onima koji su te voleli.

 

Sudbina pokretima hitrim, neumoljivim, iz kutka najzabačenijih izvlači korenje iz niti života.  

Ceo jedan svet udahnut u drhtave grudi što vazduh traže, nenajavljeno urušava se bez obrazloženja i mogućnosti da bude spašen. Nestaje svet, a sa njim i duh, i ovaj svet ostaje prazan, nama što ga još naseljavamo. U trenutku dok gubi svest, jedna sova, na drugom kraju sveta, preleće svetu reku Gang, dok joj mesečina obasjava put. Leti visoko, ka nebu ispunjenim zvezdama. Leti da bi i sama  jedna postala.

 

Nada da ću te makar videti ponovo izdisala je u meni.

Dolazim dockan. Na odoru čaura. Leptir je odleteo u noć. Nad čaurom, telom, bdenje. Kraljica Sparte pognute glave sređuje ti kosu, poslednji put oblikuje bradu. Tiho šapuće – tvoj život, tvoja krv u venama mojim.

Došao sam da ti se poklonim. Spuštam dukat za lađara, neka ti je miran put niz reku zaborava, provociram, još jedom želim da se uverim da si već otputovao. Ne nasedaš, ja suzu ne puštam. Puštam brod da klizi niz reku Stiks. Bez pozdrava. Znam čekaju te tamo braća naša, vesti iz života da im doneseš.

Mi što ćutimo i plačemo, nećemo čuti pozdrave i osmehe najmilijih što te sad očekuju.

Primiće te trbuh sveta, progutati grumen iz kojeg si stvoren. Putovanje kroz svet ovaj završi će se. U bunaru duša tvoj nemirni duh pronaći će iskidane delove duha sveta. Stopićeš se sa njima. Zacelićeš, dušu sveta, i ona će zaceliti tebe. Ujedinićeš se sa beskrajem iz kojeg ćeš nam dolaziti brzinom misli kad poželiš da zaviriš u naše živote. A mi ćemo ti se nadati. I tugovati, tiho, bez jecaja, da ne narušimo nebesku sreću u koju si otišao.  

 

Ecce homo…kažem u vetar… da još jednom najavim tvoj dolazak bogovima…

 

 

Vreme da zablistam

 

Noćas ću se ponovo roditi

 

Živeti, a ne samo sanjati. Ima ih koji kažu: „Život je samo san usnulog demona“. Živeti, a ne sanjati snove o životu.

Drugi kažu: „Umesto da sanjaš o nečemu što će se možda desiti jednog neodređenog dana, postani kapetan svoje sudbine, raširi svoja jedra i pohrli u vetar što ti duva u lice i desiće se danas, sve ono, što ti je sudbina namenila. Oseti radost života odmah, ne odlaži je, ne kušaj strpljenje vila suđenica“.

A ti ne znaš i dvoumiš se. Šta činiti? Živeti ili sanjati? Nekima su snovi veći od života – tako im je suđeno. Ali da li je i tebi tako pisano…

Gabrijele, otkrij mi tajni stih koji si zapisao pored mog imena na dan mog rođenja. Otkrij mi sudbinu, ili mi daj snage da je sam otkrijem.

Predugo sanjam buđenje – ono mi se noćas otvara – čini bližim no ikada. Sada se plašim sna, ne i buđenja koje je neminovno.  

Sanjati život – najstrašnija stvar. Vređajuća istina od koje je teško pobeći, jer je deo nas samih. Neispunjen život – sadržina nečega što nismo, a mogli smo postati. Živeti život – ići u susret potencijalu koji nosimo, ići iz tame neartikulisanog ka sopstvenoj svetlosti.

Zablistati i blistati svim sjajem, dok ne potrošimo gorivo. Dok ne sagorimo poput zvezda.

Stvoren sam od zvezdane prašine – imam li u sebi još snage da zablisatam, bar jednom?

Snovi se otvaraju dovoljno da naslutim njihov kraj. Moje se grudi pune željom, koja istiskuje zebnju i strah. Osećam, nebo će biti tamno i zvezdano noćas. Vidim kako se zvezde uvlače u tamu, beže pred mesečinom. A ona, mesečina, obasjava mi put.

Noćas ću se roditi – videću i osetiću svet kako do sad nikada nisam. Rodiću se sa pitanjem – imam li ja pravo postavljati pitanja i tražiti smisao svemira, koji tek na tren ispunjavam živim duhom, što golica um, u kojem se univerzum ogleda.

Rodiću se i pitaću: „Veličanstvena beskrajna tamo, da li ti je potrebno moje svetlo“? I neću čekati odgovor. Neću se brinuti i strahovati. Zablistaću istog časa, i blistaću dok god u meni bude iole snage. Jer, život traži odgovore, ali ne mari puno za one što ga spore, i želi ostaviti traga – baš kao i zvezde što sijaju na noćnom nebu.

Očajni postdiplomac

 

Očajni postdiplomac

 

Dane provodi u iščekivanju da potpuno ispare crne rupe. Na obzorju, bliskom horizontu događaja jedne atipične crne rupe, vrlo malo toga se dešava, a i to što se desi ima zanemarljivu energiju – tako da ni jedan posmatrač u doglednoj budućnosti neće moći da pročita poruke koje je slao svom profesoru, pre nego ga je usisala gravitacija tame. Postdiplomac zapečaćene sudbine verovatno nikada neće braniti tezu i izneti svoja zapažanja o nestanku sveta i strategijama malog čoveka da se uskladi sa pravcem istorije univerzuma.

 

Jesenji doručak ili kako nabolje upotrebiti um u godinama sazrevanja

 

Potreban mi je prostor u koji može da zađe moj um.

Ti – osmeh i vino, ja – dimljeni sir i smokve. Šećer nadražuje i golica vijuge. Razgovor je lagan i progresivno se zgušnjava ka ozbiljnijim temama. Tvoj um je začuđujuće fascinantan.

Pitam se, može li ga moj opčiniti dovoljno da mu tvoj um dozvoli, da istražuje dubine tvog bića.

Kud vodi ovaj razgovor? Kakvom razrešenju vode ovi redovi? Čini mi se da naslućujem rasplet, koji bi, začudo, mogao biti pozitivan…

 

Brazil

 

Ko je ljubomoran na moju sreću ne poznaje moj trud, ispisano je na kamionu gradske čistoće.

Ljudi se smeju kada ga ugledaju. Kamion. I radnike u njemu… niko ni ne sanja da je natpis prva javno objavljena rečenica kasnije svetski poznatog pisca.

 

Profesor

 

Postoje ljudi koji nas obeleže i izgrade – mogu reći da je profesor bio jedan od njih. Iako nikada nije bio vođa – savetovao je vođe, i one koji su to kanili postati. Ipak, imao je to nešto, Domanovićko u sebi. Sećam se – sedi za kafanskim stolom, uz kafu i nekadašnje učenike, studente, ne i njegove, lupka štapom o zemlju i misli. Sećam se i priče o štapu i Mojsiju i to kako ga studentice zagledaju, u onom dugom crnom kaputu, tu, pred nama, sa štapom.

Kaže – znate li zašto svaki crkveni vođa, svetac i patrijarh nosi štap?

Ćutimo – ne znamo. Kratko sruči preostalu kafu, pa nastavi – ovo je falusni simbol. Simbol plodnosti koji su žene i muškarci naučeni da prate. Otkako, ono, ovi pokušaše da me eliminišu, ono kad me udari auto, navodno, pijani vozač, izgleda da postadoh interesantan povodljivim duhovima. Jedni traže vođu, drugi avanturu. Nemam ih u sebi i ne nudim. Nećete je naći u meni ili oko mene. Svet je velik, naći ćete je. A, ako je ne nađete u svetu, nađite je u sebi.

Čoveku je potreban neprijatelj. I učitelj. To vam kaže vaš učitelj. Sad kad nemam šta da vas naučim prepuštam vas svetu i sudbini ili slobodi izbora, ako takva postoji… vi bez štapa naći ćete je pre no mi sa štapom.

Ustade i ode… a svet i neprijatelji ostadoše, do danas… a sva je prilika da će biti tu i kad nas ne bude…

Valjda su zato proroci nosili štap… videli su dalje od nas… razumeli svet iza onog izrecivog…

 

Poigravanje umom

 

Svest je funkcija našeg mozga. Hajde da je testiramo.

Sve što je istinito o meni, istinito je na nivou fizičkog tela. To možemo opisati i proveriti.

Ono što ne možemo definisati istinom je moj duh i moj um. Oni su dualne prirode izgrađeni tako, da istina i laž menjaju mesto, u zavisnosti od cilja ka kojem se krećemo. Svaki pobornik laži ima kreativnosti  i imaginaciju dovoljno razvijenu da njima laž pretvori u istinu. To nazivamo vizionarskim duhom i posebno cenimo u društvu.

Stoga, lako je zaključiti, društvo koje se kune u istinu, najviše ceni lažljivce, ali samo pod jednim uslovom – da su u stanju svoju laž pretvoriti u opštu istinu.

Jeste li svesni ovog paradoksa?

Šta mislite, pokušavam li ja sada da vas slažem ili zbunim? Govori li nam to nešto o meni ili vama?