Miljana - HRP-4Cm

Na ulaznim vratima jedne od onih istočnoevropskih post tranziciskih korporacija čekala me je devojka privlačne spoljašnjosti. Po ukusno i brižno odabranoj odeći dalo se naslutiti da nije reč o hostesi, a kako na reveru košulje nije nosila ni obaveznu ID karticu pretpostavljao sam da je višeg statusa od ostalih zaposlenih.  Uočio sam da joj se obraćaju sa respektom, pa bih prema pravilima, što poslovnog bontona, što poslovne predostrožnosti, i sam trebao da se ponašam podjednako infantilno. To se uostalom očekivalo od onoga ko traži posao. Molećivost i predusretljivost su dopadljive osobine kod aplikanata za radna mesta. Mada ima izuzetaka... Onim smelijim i zgodnijim, u agenciji su preporučivali,  nenametljive, posredne seksualne aluzije, pa u posebnim slučajevima kad su u pitanju „provereno nezadovoljne dame“ čak i očijukanje, ali niti sam ja bio od onih posebno obdarenih i po reputaciji čuvenih mačo tipova, niti posebno lep, niti je postojala mogućnost da ovo parče hodajuće ženstvenosti ima ikakvih problema sa muškarcima pa sam se suzdržavao od svih neprimerenih komentara. To me naravno nije sprečilo da je podrobno skeniram i u mislima otkopčavam jedno po jedno dugme sa njene flanelske košulje. Kada je to primetila uputila mi je ni malo ženstven i prilično prekoran pogled koji je trenutno zaustavio obrtanje mojih mentalnih točkića i daljni razvoj potencijalno vrlo interesantnih scenarija.

Nije bilo vreme da maštam, već da se pod hitno vratim u realnost. Došao sam da tražim posao, a ne da buljim u njene grudi. Istini za volju mora se priznati, da usled vizure koju sam naslućivao, posao mi je sad izgledao mnogo poželjnije, posebno, ako bi se ispostavilo da delimo istu kancelariju, što je doduše bilo malo verovatno.

Administratore smatraju pacovima, pa je logično i da ih smeste pored servera, dakle, u podrum, pored pacova, što je negde i prirodno okruženje za njih tj. nas. Menadžeri za to imaju dobre izgovore. Klaustrofobično parče podruma izolovano od ljudi i prirodnog svetla u ovakvim korporacijama obično se naziva serverska soba. Što se njih tiče meni je mesto tamo.

Taj prostor delimo sa pacovima i bubašvabama koje retko srećemo. Odlično koegzistiramo sve dok pomenute ništarije ne počnu da grizu niskonapanske kablove. Tad pozovemo zadužene za deratizaciju i dezinsekciju i privremeno ih se rešimo. Oni se posle opet vrate, ali to je prirodno. Oni ne znaju da postoje i druge korporacije sa svojim serverskim sobama koje bi mogli da nasele. U tome smo, verujem, u prednosti. Kad nam dosadi jedna tiranija mi uvek možemo da je zamenimo nekom drugom. Ili sam bar tako naivno mislio. Promena posla ne ide baš glatko u poslednje vreme. Što me opet navodi na to da treba da budem bar elementarno uljudan, i ne agresivan u promatranju okoline. Ali šta ću kad mi se mala sviđa. A reklo bi se da je i ona to nanjušila, pa namerno skreće pažnju svim tim nepotrebnim pokretima tela koji govore o njenoj gipkosti...

bolje da na vreme zadržim misao da ne krene u tom smeru...

moglo bi da mi se omakne neko novo skeniranje poprsja ili što je gore krivudavi pogled koji se podiže uz suknju... ako se to desi, ništa od učtivosti... točkići će sami da krenu da se obrću i prizivaju razne scenarije...

Bolje da ne mislim o tome. Gde je uostalom taj opeglani? Dokle on misli da ga čekam?

Jel’ hoće da eksplodiram? To mu je cilj? Šta je ovo? ...neki test uljudnosti koji moram da položim pre nego budem primljen. Namerno ju je fukara postavila ovde da mi podiže pritisak u preponama. Misli, lako će samnom ’on se druži sa pacovima i ne izlazi na svetlost dana, sav je zadubljen u te njegove računare.’ To on misli. Pa dobro ima tu istine. Većina administratora živi tako. Jedini trenutak kada ugledamo svetlost dana je kada treba da se sretnemo sa nekim od menadžera koji će nas uveravati u našu svetlu budućnost ako postanemo deo njihovog tima. I evo me, čekam da me neko od njih ponovo ubedi u tu laž, ili da se ne lažemo, neko odabere za svoj tim. Nemam ništa protiv laži. Pregovori o poslu uvek su niz besramnih laži. Tako je to... poput udvaranja... slatke laži... u koje se lagano poveruje

Ja bih samo voleo da me ona laže, istog trenutka bi pristao na sve, samo da budem deo njenog tima. Posle bih već uspostavili timsku saradnju...

...i sve što uz to ide... nadam se...

Doduše, ne znam koliko bi trajalo. Rado bih bio timski igrač sa njom ali nikako i član njenog tima. Tu vrstu saradnje od mene nikada nijedna nije mogla da ima. Ako sam sa nekom tim, ostali lete iz tima. Ne trpim saigrače. A i zašto bih? Najbolji sam u igri jedan na jedan. Možda staromodan, ali kod mene nema previše druželjubivosti prema spoljnim igračima.

Ne mislim da je to mana. Nikada mi neće bili jasni oni čudaci koji igraju timsku igru. Ali to je već njihov problem. Moj problem sada je kako da ostanem normalan i ne previše navalentan dok čekam nekog ispeglanog da me primi. Ova lepotinja bi mogla da bude personalni asistent nekog od tih uštirkanih tipova koji ovde vode igru. Trebao bi da se čuvam ispada, bar dok je ona u blizini.

Šteta što nisam poneo naočare. Onda bih mogao bolje da je analiziram... i pustim točkiće neometano da se okreću. Umem ja... Umem, da namestim ozbiljnu facu i figuru mislioca kad treba. Nikad ne bi provalila šta mi se mota po glavi. Umem ja to... da budem leden... kad treba... šteta što ih nisam poneo... mogao sam baš dobro da izanaliziram ovo parče... ima tu potencijala, odmah se vidi...   

......

Tip se nije pojavljivao pa sam pomislio da ovde ona vodi igru. Smatrao sam da je onda nesmotreno da je pitam da li je tako. Ako otkrijem da sam to prokljuvio, a da sam je i pored toga podrobno analizirao, to ne bi moglo da ima pozitivan uticaj na moju molbu za zaposlenje. Izuzev, možda, ako ona na taj način ne proverava kandidate. Iskreno sam se nadao da ih ne proverava baš sve. Godilo bi mi da sam jedini sa povlašćenim statusom. Nije bilo ničega za šta sam mogao čvrsto da se uhvatim. Samo gomila pitanja i pretpostavki. Shvatio sam jedino to da bih voleo da sam jedini sa povlašćenim načinom ispitivanja.

......

„Uspešno ste obavili testiranje. Primljeni ste“ konačno mi se obratila.

„Kakvo testiranje? Bio sam testiran? Kad?“

„Od ulaznih vrata, pa sve do sad. I ova vaša pitanja su deo testa. Nažalost, poslednjim pitanjima umnogome ste umanjili svoju početnu pregovaračku poziciju.“

Izgovorila je to jednolično i bez trunke oholosti  glasu.  Zatim se zavalila dublje u fotelju i nekako ukočila. Od temena do vratnih pršljenova pojavila se pukotina  a onda se ovaj deo glave povukao u nazad i otvorio, trenutak kasnije pratilo ga je lice koje se preklopilo u prazninu koju je ostavljalo odvojeno teme. Potpuno sulud i nadrealan trenutak. Kao da sam posmatrao moderni mercedes kabriolet, sklopila je lice na potpuno isti način kao ti automobili pokretni krov. Potpuno suludo, i vređajuće... i ne bez straha koji sam se trudio da obuzdam. Toliko sam još bio priseban. Test još traje, bio sam siguran.  Ispod pokretnog lica nalazila se metalna lobanja u kojoj su bili smešteni senzori i aktuatori. Zavodljiva nije bila čak ni android, već samo napredniji robot najnovije generacije. Mogla je da oponaša ljudsko ponašanje i adaptira se uslovima okoline. Koristila je sve ovo ne bi li sakupila što više podataka o konkurentima na posao.

Ispostavilo se da je ono što je davno tvrdio moj profesor tačno. Ljudima ne treba postavljati pitanja. Ako već treba nešto da doznate o njima - pustite ih da vam sami kažu.

’Amerikanci su verovali da je Hajzemberg iznutra sabotirao napore nacističke Nemačke da razvije nuklearno oružje. Sve dok sam nije počeo da lupeta. Iznenadilo ih je to koliko je zaista malo bio upućen u tematiku. Nisu morali da ga ispituju. Sve što nije znao, sam je izblebetao svojim kolegama dok su slušali radio emisiju o posledicama bombe bačene na Hirošimu. Sve iluzije o visokomoralnom intelektualnom geniju srušile su se za par minuta.’

Znao sam da su neke korporacije počele da koriste metod samoispitivanja kandidata ali mi nije bilo ni na kraj pameti da su već uključili i trikove sa humanoidnim robotima. I taman kada sam prošao na testu ponašanja, pokazao sam koliko slabo poznajem bezbednosnu praksu. Sad će me uštirkani oguliti. Nemam izbora. Koliko god da mi ponudi moram prihvatiti. Posla je sve manje, a roboti bez plate rade sve što se od njih traži. Tipovima kao što sam ja nije ostalo puno prostora ni na tržištu, ni u životu.

......

Iznenađenje nije moglo biti veće. Kada sam ušao u kancelariju menadžera zatekao sam istu ženu čije lice i telo je robot koristio. Pitao sam se da li je i ona robot koji će sad da me uposliti ili promućurna poslovna žena koja je pronašla način da se poigrava sa mozgovima zaposlenih. Ni jedna ni druga mogućnost nisu mi se preterano dopadale. Ipak, seo sam u na stolicu postavljenu sa druge strane njenog radnog stola i počeo da pregovaram.

Dok je pričala mentalni točkići počeli su ponovo da se obrću... a onda su ubrzali...

/(od poželjnog ženskog obličja nije se moglo pobeći... a ni volje za tim... kao i drugi muškarci vekovima pre mene prepuštao sam se poželjnom... ili bolje reći poželjnoj...)