Škakljiva

UTEŠNA

Rekla je suprugu: „Idemo da proslavimo sa kolegom – rodio mu se sinovac.“ Kada ju je pitao što se toliko zadržala na poroslavi, odgovorila je kako kolega godinama živi sam i kako su na kraju morali da ga teše da će sigurno i on naći nekog – a onda je devet meseci kasnije i sama dobila sina – sa kolegom. Suprugu niko nije čestitao  niti je došao da ga teši.

DEGUSTATOR  

Probaj me, pisalo je čokoladnim slovima na torti koju (mi) je spremila. Kako sam držao do manira i lepog vaspitanja – probao sam tortu, a kasnije i kuvaricu. Bile su ukusne. Od tad nikada ne odbijam poziv na degustaciju.

HARI K. – ISPOVEST SA KAUČA

Ovaj doktor bio je posve različit od psihića kod kojih sam ranije odlazio. Nije tražio da ležim na kauču, nije zabadao nos u privatne stvari i što je najbitnije bio je spreman da sasluša čoveka. E sad to da sasluša ponekad može da ima i drugu konotaciju ali matori sigurno nije bio član SS-a ali ko će ga znati. Mnogi esesovci su posle rata prebegli u SAD i bavili se svakojakim poslovima. Za mnoge čovek nikad ne bi rekao da su bili to što su bili. Uostalom ne znam ni sam zašto razmišljam o tome. Ovo je samo jedan običan psihić – terapeut –specijalista za bolesti zavisnosti. Dakle onaj koji bi mi mogao pomoći oko mog nagona da povalim sve što nosi suknju. 

Sedamo u udobne kožne fotelje. Kaže da mu pričam o svojim nagonima, pita šta me pokreće . Usta su suva, reči neće odmah da skliznu sa usana, ali to je samo privremeno. Treba mi samo sekund dva pre nego se skroz otvorim i počnem:

„Bio sam potpuno različit od brata. Sećam se. Možda i zato što nas je delila poveća razlika u godinama i karakteru, a možda i zato što se na moje obrazovanje i vaspitanje pazilo mnogo više kako ne bih postao kao on. A on je bio je bio hulja, lupež, lutalica, prevarant, podvođač, kvario je dobru decu, posebno žensku i imao niz sumljivih poslića o kojima se u kući nije smelo govoriti. Jednom rečju bio je frajer u punom smislu te reči i moj idol... ali takva su valjda sva starija braća...

U mladosti nisam umeo sa devojkama. To je izluđivalo mog brata koji beše odlučio da neodustaje sve dok od mene ne napravi pravog muškarca. To je značilo i da me uporno primorava da iznova ulazim u ljubavnu arenu. Razgovor bi otprilike tekao sledećim redom:

„Znam za devojke. Upoznao sam neke i razgovarao sa njima“, izgovorio bi samouvereno potpuno siguran da mi oko devojaka netreba nikakva pomoć.

„Da, i tu se sve završilo“ rekao bi stariji brat, dok sam se ja pitao šta tu još može da ima /bude. To šta ima i može da bude saznao sam u poznijem stadijumu, ali spoznao sam temeljno. Spor i temeljan, možda je to moj najboji opis. Bio sam sporiji od brata ali na kraju krenuo sam njegovim putem. A taj put ima poprilično krivina... i mesta za odmor...

Šta da ti kažem, bilo je žena, na njemu... i sad poneka naleti... još radi ko podmazan... mada ga redovno podmazuju pre nego ga stave... oduvek sam imao nekako kvrgav i hrapav kurac pa ga je svaka volela dobro podmazati pre nego ga naskoči...

Evo ova poslednja... ranije me ne bi ni najmanje zanimala – verovatno ni ja nju. Ali šta ćeš, inflacija. Godine sve pokvare. Ne možeš ništa da sačuvaš. Auto koji ne voziš propada podjednako brzo kao i onaj koji se vozi. Možda i brže. Nekada sam se ljutio što majke na vreme nisu učile svoje mezimice ovoj uzvišenoj filozofiji. Sada se ne ljutim – deca imaju internet pa sve shvate sama. I nauče puno toga – ali nije to baš isto kao u praksi. Samo praksa stvara igrača, tu teoretisanje puno ne pomaže.

Dakle, kad samo pomislim kako smorna je znala da bude... ali istrpio sam ja sve to... a onda se još i uzjogunila te nije ona takva, ta šta ja mislim ko sam ja, šta sam umislio... i sve u tom maniru i ritmu... ja se naravno ne potresam previše... znam pre ili kasnije svaka upotrebi logiku a ona je na mojoj strani  to je sigurno. Logika je jasna – bolje išta nego ništa. Možemo da se prenemažemo ali na kraju ono što je zamislila – njoj  je neostvarivo, a ja sam eto tu. I nemam nameru da odem – bar dok ne dobijem. Ljuta je. Psuje, viče na mene, zapenila je, siguran sam da je najviše nervira to što sam tako miran i samouveren. Kad bi samo znala da je baš ta samouverenost ključ igre lako bi me izigrala, ali ne zna, pa je u redu da to i plati. Nema u životu ništa besplatno. A ako se uzme koja je cena da me plati mislim da je na dvostrukom dobitku. Toliko sam samouveren da joj to i kažem – razume se u lice. Opet viče na mene. Pokušava da me ošamari ali ja se vešto izmičem. Igram oko njene šake njišući samo gornji deo tela i to je zbunjuje. Videla je da to rade bokseri  ali ja sigurno nisam jedan od njih. Predebeo sam. Prenizak. I do sad je mislila trom – e tu se očigledno prešla. Sigurno se pita u čemu još je mogla da se pređe. Ne bih da je pusti da nagađa. Pre bi da joj pokažem. Nesviđa joj se moj predlog. Gleda me sa čistim prezirom. Ja nju sa željenjem, jer razuem taj pogled. Želela je više od života, imala velike ambicije, a sada diže noge ne baš previše zgodnom tipu zašlom u godine. Kako samo malo dečijih snova uspemo da ispunimo. Ako samo pomisli na to rasplakaće se i ništa od seksa, a to nesmem da dozvolim. Nisam došao da je tešim, već da jebem. Prioriteti mora da se znaju. Jebe se meni za njene dečije snove. Imao sam ih i ja. Da budem astronaut. A vidi me sada. Naskačem na neku oronulu, izakanu, dronfulju koja bi još da čekam. Ali ja nemogu da čekam. A nemože ni ona, da se nelažemo. Zato bolje da nalegnem na posao i obavim to valjano.

Traje to. Duže nego se nadala. Mnogo duže. Rekao bih da je i bilo bolje nego se nadala. Primetim ja to odmah. Kažem: „Zadovoljstvo mi je bilo madam“, a ona se istinski dečije smeje i sada je spremna na sve samo da me zadrži. Sad njoj ništa ne znače predstave o princu na belom konju. Svatila je da konj ima veći, pa bi da ga zajaše. Ali neda se ovo kljuse.

 Jahale su me i druge pre tebe, naučio sam lekciju, neću ti dozvoliti da se  samnom poigravaš. Ovo je samo seks, zaboravi sve drugo. Mislim al ne kažem. Bilo bi grubo. Ostavićemo to za drugi put.

Kad i drugi put pokuša istu igru uvlačenja ljubavi, veze, porodice ja joj kažem, blažim rečnikom i ona me izbaci ali me posle opet zove. Ja se nećkam kraće vreme pa odem – kao da rasčistimo.

 I rasčistimo... „Od sad samo seks bez obaveza...“

 „Al je seks obavezan“, doda ona.

 Ja šta ću – složim se.

Posle mi u pauzi priča o sebi i kako je dobro što je naletela na mene. Ja je bar ne osuđujem ni zbog čega. A i kako bi. Imala bi ona meni što šta da prebaci...

Priča ona tako, priča, jezik joj se odvezao, pa sam morao da ga zaposlim. Kratko je trajalo. Kao i svaka jezičara umešna je sa jezikom. Zna da ga koristi – bezmalo ne sve načine. Ubedljiva je. Efektna. Za tren oka smazala je predjelo i spremala se za glavnu gozbu.

Onda opet priča – ja ćutim, predah bi mi dobro došao. I onaj psihički, ali od toga nema ništa. Računam tad, neka, bar ću se fizički odmoriti – nek priča. Volela je da priča gadosti – uličarka u duši, predugo se pretvarala pa joj se sad osladilo to što ima slobodu da kaže šta joj se prohte. Nemarim previše. 

„Grešan si ti mudonja. Grešan“, kaže mi,  a onda kako anđeo koji se sažali nad grešnikom pusti me da uđem u vlažni uzdrhtali ulaz u raj i bezumlje. Tako to obično biva: otvor, uživanje, gubitak kontrole, bezumlje... pa sve iznova...

Opet efektno. Potrajalo je malo duže doduše.

Trajalo je sa njom – par meseci – par dobrih meseci. Više se i nesećam zašto se završilo – verovatno sam ja nešto usrao –po običaju.

Volim žene uz koje se osećam prijatno, uz koje ne moram da glumatam i pretvaram se da sam nešto što nisam. Znam ja da bolje prolaze ti što umeju da glume ali mene to ne interesuje. Bolje da od starta budem prirodan nego da mi početna maskarada uspe pa da posle svo vreme moram da se pretvaram – to brzo postane zamorno. Dakle bez laži, pravo u glavu – nudim ono što se vidi... i ono o čemu su možda samo mogle da načuju... ako su načuljile uši... a verujem da jesu... sve one načulje uši kad do njih dođe glas koji mene prati...

Kao što rekoh ne volim da se pretvaram – brzo me provale, a i nepodnosim taj odvratni pritisak da se pokažeš kao dobar materjal za muža ili ljubavnika. Mislim nemam ništa protiv da ponekad odglumim badžu ali dugoročno nije to moj stil.

Nisam to odmah shavtao. Dok sam bio mlađi i slušao roditelje trudio sam se, nije da nisam. Ali... Pritisak da se takvim okolnostima prikažeš najbolje, bio je prarališući. Posebno jedno vreme, kada sam, na nesreću, morao da ih čak tri servisiram dnevno. Duša u nosu, stalno – mada su one znale reći da ja nemam dušu, kao da su pa one znale koliki je to napor biti sa svima njima – morao sam hendlovati njihove karaktere, navike, termine kod kozmetičara, posete ginekolozima, potrebu da me zivkaju svakih pet minuta, a tek razgovore sa mamom koja je obično neki polumumificirani živi leš u nekom sanatorijumu, redovno zanovetalo, koje bi svojoj mezimici u godinama znala da savetuje „ti možeš naći nešto bolje, šta će ti ova vucibatina...“... Jednom rečju nije bilo lako. Ali ja sam imao cilj – dostići brata.

Nisam uspeo – on se nikada nije pretvarao – nije ni morao. On je bio lep čovek, ja ne. Deda mi je jednom rekao da ću skončati kao zadnji lupež ako ne budem pazio šta radim – nisam ja on ili brat pa da mogu da radim šta hoću. Za to je potrebo imati nešto više od izborane njuške i malo para. Za to je potrebno imati i biti, a ja, niti sam imao, niti bio, a i ono što sam imao, nisam baš najbolje znao da koristim. 

Ali učio sam a sa vremena na vreme imao sam i po koji uspeh. Nizao sam i ja svoje pobede... Ne ko njihove, ali dobrano zadivljujuće u svetu nižerazrednih hulja, besposličara i uličarki.

Ali i poraze... nije da ih nije bilo. Jednog se posebo dobro sećam... a verujem i ona... gde god i skim god da je sad...

Najgore je kad ribu razočaraš na više načina istovremeno. To mi se doduše desilo samo jednom kad sam bio toliko pijan da nije mogao da se digne, a ona hoće, pa hoće, pa se rospija popne na mene i počne da meša onom njenom pozamašnom mešinom, a meni muka, trudim se da ostanem prisutan, al neće, pa to ti je. Ona oće – on neće. I niko da popusti.

Na kraju popustio moj želudac pa sam se ispovraćao po njenim sisama. Bljuvao sam kao životinja, i nikako da stanem, a ona bi da me odgurne, a i ne bi da me odgurne – kažem ti potpuno uvruto. Posle mi odvalila šamarčinu i otišla valjda da se istušira. Nije bilo vajde da joj se izvinjavam, pa sam se ponašao kao da se ništa nije desilo.

Sretnem je posle par godina, promenila se, došla do neke love pa sredila nos i ugradila silikone. Ja nju zaboravio, ona mene ne. Pustila me da prospem svoje fore pa mi rekla: „Nema šanse, sve i da ti sad zasija sunce među nogama.“

Posle tog incidenta, pre nego što ću ponovo na nju da naletim, išao sam da se lečim. Prestao da pijem. Počeo odgovrno da se ponašam – bar su tako govorili doktori – ali šta oni znaju, njih je lako zajebati, posebno ako su ženskog roda. One vole kad ih zajebeš.

Znaš zašto se doktorice tako puno jebu? Provedu veći deo mladosti u školi pa kad dođu u bolnicu i razočaraju se, shvate šta su sve propuštale, a one pametnije skontaju i da za njih nema zime, jer šta može da im se desi, da dobiju gonoreju i odu kod lekara – pa one su lekari, znaju to i same da reše. Abortus – čista formalnost. Lekovi, još lakše. Vrlo brzo uče i počnu da se ponašaju kao dete greškom zatvoreno u prodavnici slatkiša. Ko ih ne bi probao, kad mu se već svi oni nude – i to besplatno.

Lagao sam doktorku – prilično uspešno. A onda sam je video u nekom lokalu pa više nisam morao da je lažem. Jedino što sam morao da je redovno guzim – iz zdrastvenih razloga naravno.

Jedno vreme je to trajalo onda je neko prijavio da jaše pacjenta, valjda njega nije htela da zajaše pa izgubila dozvolu za rad. Posle bila konobarica – u piće se od ranije dobro razumela, pa što da ne. Ja iskoristio gužvu što su joj se nabacivale neke pijane budale pa je otkačio – na vreme.

Posle pokušao sa alternativnom medicinom, jogom. Posebno jogom, mislim sve se završilo na pokušaju, mada bi onu malu crvenu što je bila instruktor mogao čak i da volim. Ko nemože da voli crvenokosu Pipi dugu čarapu koja meditia čučeći na jednoh nozi. Kako je samo bila savitljiva. Viđam je i sad, na televiziji. Ima neku svoju emisiju izjutra, u nekom parku, sa još dve plavuše, drži časove joge, nekim tipovima opterećenim zdravim životom. I sad izgleda dobro. Vreovatno me ne bi ni pogledala. Dobro, nije ni tad, ali sam bar imao neke šanse... ili ja smo volim da verujem u to... ko će ga znati... jedno je sigurno, ne bi joj oprostio...

Negde u to vreme odlučim da se sredim malo, pa sam počeo da pazim šta jedem, vodio zdrav i redovan život, išao na jogu – da išao na jogu, gde si mislio da sam je sreo – u podrumu pića? Ne, takve žene ne srećeš tamo, već po parkovima kako vežbaju, a ako hoćeš možeš i da probaš – mislim da vežbaš, na to se sve na kraju svede, nisam čuo da je nekom tipu iz mog sveta uspelo da privede neku iz njihovog ali ajde malo se razgibaš, ima to svoje prednosti, brže se saginješ kad neko zamahne flašom na tebe, a i kukovi počnu bolje da rade pa bar stekneš reputaciju kod ovih dronfulja sa naše strane. Ako je svet podeljen na nas i njih ja sam bar išao da ih upoznam i kako bi moj brat rekao – to je sve što sam i uradio...

Posle ponovo išo da se lečim. Nije mi pomoglo. Jedno vreme uz muku mogao sam da kontrolišem nagone, ali onda bi naišla neka drolja kojoj nisam mogao da odolim i sve bi se vratilo na staro. Nekada je bilo dovoljno da zanjiše kukovima, nekada ni to. Pa sve po starom. Naskočim... pa počnem da naskačem i na druge... neobazirem se previše na ono „joj pa nemoj“ ili „videće nas neko. Jebe se meni da li će neko da gleda ili ne. Nepodosim voajere, ali ako nisu odmah tu iza mene, da mi dahću za vratom, onda je sve u redu. Njihov problem je šta rade iza zatvorenih vrata svog stana. 

Najviše sam voleo udate. Kažu:„ja sam udata“, a ja im za nagradu dam ud, a one se uzjogune i kao da hoće da pokažu šta su naučile u braku, ili pre braka, ili van braka, đavo će ga znati. A naučile su ponešto i mene... jebi ga, razmena znanja... i telesnih tečnosti... na to se svodi...

I šta da vam kažem doktore? Onaj prošli doktor imao sve neke fiks ideje, pitao me za odnos sa majkom, sa babom... sve neke gadosti... rekao bih da je i on negde udaren ali ko će ga znati, danas ima toliko udarenih i uvrnutih da su postali većina, ali cenim da to bolje od mene znate...

Moj kurac je oružje mog nagona za samouništenjem. Rekao mi taj doktor. Iz toga ja zaključio da tu ima previše mog. Ako to znači da treba da ga ima manje nek odmah zaborave, ma nek se nose, svi redom, nemam nameru da ga skratim...

Što oni ne skrate svoje beskonačne priče koje nigde ne vode?“

MIRISNI ZOV LOTUSOVOG CVETA

KASNI SPRINT

Bila je mlađa od mene, u ranim dvadesetim. Dakle, upravo u dobu kada se ljudi upuštaju u avanture stvarnog sveta. Kada brljaju sa seksom, drogama i političkim agažmanom. Tako smo se i upoznali. Bio sam jedna od njenih brljotina.

Htela me je iz radoznalosti i zarad uzbuđenja. Voleo sam njeno nećkanje. Ona da je molim. Znam da molim kada treba, to treba da zahvalim dedi i lepom vaspitanju stečenom od majke. Govorio bih: „Budi tako smela, molim te.“ I ona bi bila.

Nismo imali šanse. Ja nisam imao šanse. Kad malo pomislim za nju sam bio samo avantura –brljotina iz mladosti.

Hteo sam više. Drugi takođe, a oni su bili mlađi i trčali brže.

Kasnio sam u startu... Kasnije sam još više zaostao za drugima – oni su kako što rekoh, trčali brže.

Istrčao sam koliko sam mogao. Nije me bilo briga za bubnjanje u ušima, i bol u plućima.

Ali već sam kasnio. Bio je to onaj očajnički sprint do perona samo da vidiš kako voz nestaje u daljini.

MIRISNI ZOV LOTUSOVOG CVETA

Udahni me

Neprimetno

I ja ću ti se predati

Prodreću u sve pore tvoje

Pod kožu ti se zavući

Nastaniću se unutar udisaja tvojih

Zauzeti vreme između otkucaja srca

Nećeš ni znati

A biću tu

Zauvek

JEDRENJAK

Ja sam tvoja Voda po kojoj plutaš

Vetar koji ispunjava tvoja jedra

Načni me pramcem

Raseci me kobilicom

Zajedri na talasima mojim

Tebi ne treba kapetan

Ni mirno more

Ti si onaj kojeg mi je sudbina namenila

Romantični jedrenjak u doba dizelaša

Od tikovine sačinjen

Od kedra  mirisan

Za uživanje stvoren

Željan

Da drhtiš zajedno sa talasima mojim

Ne beži u luke

Ne bacaj sidro u plićaku

Izađi na otvoreno more

Moje dubine te zovu

SUBJEKTIVNI PROTOK VREMENA

Čudno je to sa vremenom. U mladosti, vreme mi je dolazilo, a onda je počelo da odlazi kako sam stario. Na kraju se zaustavilo i prestalo da postoji...

ili sam možda ja prestao postojati...

nije ni bitno... nigde neću otići odavde.

OGRANIČENJA BOŽANSKE POJAVNOSTI

Spasitelj je pitao majku: „Šta ćeš mi ti?“

Tiho mu je odgovorila: „Čak i bogovi imaju samo jedan ulaz na ovaj svet.“

„Ako je tako onda i nisu pravi bogovi“ dobaci jedan nevernik i ode da se klanja kamenim idolima.

NEISKUSNI NOVINAR

Bio mu je to prvi zadatak. Otkako su ga jutros poslali iz redakcije da napravi kratak intervju sa filmskom ekipom smišljao je pitanja koja bi trebao postaviti. Kao i ona koja bi trebalo zaobići. Ljudi ne vole kad im se previše zađe u privatnost.

Na trenutk je zastao kako bi razmislio kako da nastavi interviju. Videvši da se snebiva glumica odluči da mu pomogne. Uljudno je sačekala da postavi pitanje.

„Sada bih prešao na ličnija pitanja, ako Vam to nije problem.“

„Ništa nije previše intimno. Ja sam umetnica“, odgovori novopečena porno zvezda.

KONOBAR

Ne volim klišee. A konobar koji razgovara sa pijanim gostom i glumi psihijatra je jedan od najgorih klišea koje je holivud uspeo da iznjedri. Zato puštam goste da piju sami ili u društvu koliko im volja. Ne zalazim u njihove probleme. Bar nisam do sada, ali Gula je drugačiji. On i nije pravi gost, dolzi ovde otkad sam se zaposlio i pre je nezvanični pomoćnik nas konobara i deo inventara. Sa njim se uvek ispričam.

Zadnjih dana dolazi rano, ujutro, sedne za šank i dok ja dođem u popodnevnu smenu već se valjano naroljao, što za čoveka sa njegovim alkoholičarskim stažom nije baš lako... Ni uobičajeno. Prilazim mu. Zaudara na povraćku, duvan, alkohol... tim redom...

„Jel to zbog neke žene?“ Ne odgovara ništa.

„Zbog više njih?“ Klimanjem potvrđuje da sam sad na pravom tragu.

„Saznale su jedna za drugu?“ ponovo klimanje glavom.

„Gadna stvar.“ Ovog puta upućuje mi jedan zamagljen pogled i nastavlja da klima glavom. Klimam i ja. Jasno je.

„A stalo ti je?“ Na licu mu se na trenutak pojavi tužni rezignirani osmeh čoveka koji gleda u prošlost jer samo tamo može naći nešto čemu bi se osmehivao. Potraje taj osmeh sekund-dva duže od uobičajenog, a onda se oči zamagle i on ponovo potegne dug cug iz krigle.

Saspem i ja žestinu u grlo. Nešto se tu skupilo. Pa da pročistim i podmažem.

„I šta ćeš sad?“

„Još jednu“, i ja mu sipam novu kriglu.

LUTALICA

Moj život imao je samo jednu konstantu – nikada nisam znao gde ću se sledećeg jutra probuditi – u mladosti jer su srce, udovi i žene hteli tako, a u starosti jer pijanci, lutalice i beskućnici ne biraju u kojem će haustoru zanoćiti.

Lutam tako sa mesta na mesto bez da i jedno mogu nazvati dom.

Lutam i kao da tražim ono na kojem ću skončati.

TRAGOVI NA NEBU

TAMA

Sećam se te noći kad smo kao deca ležali na travi zagledani u zvezdano nebo iznad nas. Bilo je to na „dan meteora“, kada Zemlja prolazi kroz Saturnov asteroidni pojas i kada se nebo obasja nebrojenim svetlećim tragovima. Bio je to dan kada sam se zaljubio u nju, i shvatio koliko je Eva drugačija od mene i druge dece. Iz nje je nesputano izbijala iskonska radost, koja ju je oduvek, i zauvek, pratila, a ja sam, te noći, bio po prvi put obuzet od neke neobjašnjive sile koja me drži i danas.

Možda se ta sila zove ljubav. Možda. Uvek se bojim da pogrešno ne upotrebim ovu reč sa tako puno značenja – posebno, jer su mnoga od njih za mene ostala nepoznanica.

Rekla mi je da se plaši mraka i ja sam se približio. Bio je to prvi dodir. Moj... Naš...

Kasnije mi je rekala da se nije bojala, da je to rekla samo kako bi me nagnala da učinim taj presudan korak koji nas je povezao. Kad bih je pitao kako to da se dete od 8 godina ne plaši mraka odgovorila bi: „Dok god je mraka biće i svetla.“

Da, tako je govorila, pre puno godina,... Puno godina... čak i onda kada je postajalo jasno da bolest odnosi pobedu nad njom. Nikada nije prestala da veruje u svetlo... da bude svetlo....

Bila je svetlo – Sunce – oko koga sam se okretao sav svoj potonji život. Bila je i biće... tolika je snaga kojom me privlači i sada... Možda zbog te njene nesputane radosti kojom je odisala celog života. Sve do poslednjih dana... kada se predala bolesti... kada je sagorila i poslednje zalihe energije, a onda uminula, uvenula, nestala... baš kao što umine i nestane svetlost kad Sunce zađe.

Svetla više nema... Sad živim u tami bez nade da će Sunce da se vrati...

„Svet je počeo svetlošću, a završiće mrakom“, govorio sam nekada svojim zaprepašćenim studentima, a onda bi dodao „Samo je mrak večan.“

Oholo i nemilosrdno... Ja nisam imao smisao za humor ili sposobnost da izrodim radost, pre obrnuto, ali... Bio sam u pravu...

Ona sada spava u noći bez zvezda a ja tugujem jer se sa njom ugasila moja jedina zvezda. Mrak dolazi... ja ga se više ne bojim... otići ću njoj kada me mrak konačno proguta...

ZNATIŽELJNA DEVOJČICA  ANA  M.

„Sviđa mi se kada je nebo vedro. Onda se zvezde bolje vide“, rekla je Ana nameštajući amaterski teleskop koji joj je otac kupio za rođendan. Iako je već bila dovoljno porasla i sposobna da sama montira svoju opremu otac je i dalje bio tu da joj pomogne. Ovi časovi pod vedrim nebom bili su idealna prilika da se njih dvoje, posvećenika svojim tehničkim opcesijama, zbliže.

Kako je devojčica rasla raslo je i njeno interesovanje za astronomiju pa je otac u jednom trenutku počeo ozbiljno da proučava ovu oblast kako bi mogao da joj pomogne. Neretko je znala da ga iznenadi svojim pitanjima, a još češće zbuni svojim zaključcima koji su bili oslobođeni predrasuda zvaničnih teorija, a opet briljantni. Bio je ponosan na nju. Uopše nije sumljao da će postati veliki istraživač.

Uživao je gledajući je kako neumorno radi na svom malom teleskopu  kada ga je njen glas trgao iz razmišljanja o blistavoj budućnosti koja joj se smešila.

„Koliko je vremena trebalo da se popale sva ova svetla (zvezde)?“

„Oko 14,7 milijardi godina“, odgovorio je.

„A koliko dugo će zvezde još sijati? Koliko dugo ćemo moći da ih gledamo?“

„Možda još oko 50 milijardi godina. Možda. Ko zna?“

„I to je sve? Samo toliko nam je još preostalo?“ rekla je na trenutak razočarano, a onda prionula na posao. Nije želela da propusti više ni trenutak te lepote koja joj se nudila sa neba.

KOLO

„Do tad sam je smatrao savršenom. Do tad... ali... otkako sam saznao da igra u nekom folklornom asamblu ne mislim tako. Da se ne lažemo i dalje mi je draga... i poželjna. Ne bi joj oprostio... Samo kad bi mi se ukazala prilika...

Ali kolo? Kako je samo mogla tako da se sroza? Ona koja je imala ljupkost balerine i elastičnost južnoameričkih plesača igra kolo – bez trunke blama... video sam rođenim očima...

Kolo... toj igri nedostaje sjaj valcera ili romantika tanga. Folklor ne poseduje ni vrcavost sambe; Da ne govorimo o kostimima konzervativnim čak i po merilima moje babe...

Taj dosadni necivilizovani ¾ takt i rotaciono kretanje  sa zastajkivanjem i povremenim vraćanjem u nazad... Nema tu ničeg glamuroznog, ničeg ekscentričnog, ničeg prepoznatljivog što bi moglo da ostavi utisak...

Kako moderna riba, a ona je moderna riba, jel da, može tako da se sroza?“ pitao je Gazda svog Kapetana. Kapetan mu se divio na tome kako on kul, učeno, govori i kako zna da primeti sve te stvari koje drugima u branši prolaze neprimećeno.

Kad zarade još malo novca od belog i on će na časove kod tog logopeda ili psihologa ili pisca ili gde god već Gazda ide... i on će biti kao Gazda... Biti Gazda...  do tad će da sluša... uči... i odgovara na pitanja...

„Ne znam brate, ali meni tu nešto ne miriše, baš“, odgovorio je na Gazdino pitanje istetovirani ćelavac koji je nosio pozlaćenu kopiju Kartijeovog zlatnog lanca, vrlo popularnu među tipovima njegovog kalibra, a to je, zna se, bio 7.62 kalibar –proveren u praksi.

„I šta sad Gazda? Otkačićeš je?“

„Nego šta“, odgovorio je Gazda nadajući se da ćelavac pored njega nije dovoljno promućuran da shvati da je on taj koji je otkačen i to zbog nekog baletana.

Bilo je dobro družiti se sa ovim priglupim probisvetima. Uvek su bili spremni da premlate pederaste tipove, u koje je baletan sasvim sigurno spadao, jer šta bi drugo mogao da bude sa onim njegovim belim helankama, i što je važnije nikada nisu postavljali pitanje zašto. A ako ga premlate i on se povuče, biće još prilike da svoje veliko razočarenje „zakači na mamac“. Bar se tome nadao...

SAVRŠENA I TIP ZA KOJEG KOD NJE NEMA MESTA

Sestra me je naterala da je upoznam. Rekla je da je idealna za mene, „pomalo promiskuitetna u poslu i prijateljstvu i vrlo povučena i nesigurna lično“, tip žene koji bi meni odgovarao.

Nevoljno sam se složio sa njom i otišao na ugovoreni sastanak.

Moram priznati da sam bio zatečen. Nespreman... i definitivno očaran.

Ljudi se uvek trude da se kod upoznavanja predstave boljim nego što jesu. Kažu da je prvih petnaest minuta presudno – sliku o osobi stvorimo u tih prvih par minuta. A slika koju je ona prezentovala bila je savršena.

Podozrevao sam da u ovoj savršenoj priči nešto nedostaje i bio sam u pravu – nedostajao je muškarac. Istog trenutka video sam sebe na tom upražnjenom mestu, ali se ispostavilo da tu za mene nema mesta – bila je lezbejka.

...i zaljubljena u moju sestru...