TRAGOVI NA NEBU

TAMA

Sećam se te noći kad smo kao deca ležali na travi zagledani u zvezdano nebo iznad nas. Bilo je to na „dan meteora“, kada Zemlja prolazi kroz Saturnov asteroidni pojas i kada se nebo obasja nebrojenim svetlećim tragovima. Bio je to dan kada sam se zaljubio u nju, i shvatio koliko je Eva drugačija od mene i druge dece. Iz nje je nesputano izbijala iskonska radost, koja ju je oduvek, i zauvek, pratila, a ja sam, te noći, bio po prvi put obuzet od neke neobjašnjive sile koja me drži i danas.

Možda se ta sila zove ljubav. Možda. Uvek se bojim da pogrešno ne upotrebim ovu reč sa tako puno značenja – posebno, jer su mnoga od njih za mene ostala nepoznanica.

Rekla mi je da se plaši mraka i ja sam se približio. Bio je to prvi dodir. Moj... Naš...

Kasnije mi je rekala da se nije bojala, da je to rekla samo kako bi me nagnala da učinim taj presudan korak koji nas je povezao. Kad bih je pitao kako to da se dete od 8 godina ne plaši mraka odgovorila bi: „Dok god je mraka biće i svetla.“

Da, tako je govorila, pre puno godina,... Puno godina... čak i onda kada je postajalo jasno da bolest odnosi pobedu nad njom. Nikada nije prestala da veruje u svetlo... da bude svetlo....

Bila je svetlo – Sunce – oko koga sam se okretao sav svoj potonji život. Bila je i biće... tolika je snaga kojom me privlači i sada... Možda zbog te njene nesputane radosti kojom je odisala celog života. Sve do poslednjih dana... kada se predala bolesti... kada je sagorila i poslednje zalihe energije, a onda uminula, uvenula, nestala... baš kao što umine i nestane svetlost kad Sunce zađe.

Svetla više nema... Sad živim u tami bez nade da će Sunce da se vrati...

„Svet je počeo svetlošću, a završiće mrakom“, govorio sam nekada svojim zaprepašćenim studentima, a onda bi dodao „Samo je mrak večan.“

Oholo i nemilosrdno... Ja nisam imao smisao za humor ili sposobnost da izrodim radost, pre obrnuto, ali... Bio sam u pravu...

Ona sada spava u noći bez zvezda a ja tugujem jer se sa njom ugasila moja jedina zvezda. Mrak dolazi... ja ga se više ne bojim... otići ću njoj kada me mrak konačno proguta...

ZNATIŽELJNA DEVOJČICA  ANA  M.

„Sviđa mi se kada je nebo vedro. Onda se zvezde bolje vide“, rekla je Ana nameštajući amaterski teleskop koji joj je otac kupio za rođendan. Iako je već bila dovoljno porasla i sposobna da sama montira svoju opremu otac je i dalje bio tu da joj pomogne. Ovi časovi pod vedrim nebom bili su idealna prilika da se njih dvoje, posvećenika svojim tehničkim opcesijama, zbliže.

Kako je devojčica rasla raslo je i njeno interesovanje za astronomiju pa je otac u jednom trenutku počeo ozbiljno da proučava ovu oblast kako bi mogao da joj pomogne. Neretko je znala da ga iznenadi svojim pitanjima, a još češće zbuni svojim zaključcima koji su bili oslobođeni predrasuda zvaničnih teorija, a opet briljantni. Bio je ponosan na nju. Uopše nije sumljao da će postati veliki istraživač.

Uživao je gledajući je kako neumorno radi na svom malom teleskopu  kada ga je njen glas trgao iz razmišljanja o blistavoj budućnosti koja joj se smešila.

„Koliko je vremena trebalo da se popale sva ova svetla (zvezde)?“

„Oko 14,7 milijardi godina“, odgovorio je.

„A koliko dugo će zvezde još sijati? Koliko dugo ćemo moći da ih gledamo?“

„Možda još oko 50 milijardi godina. Možda. Ko zna?“

„I to je sve? Samo toliko nam je još preostalo?“ rekla je na trenutak razočarano, a onda prionula na posao. Nije želela da propusti više ni trenutak te lepote koja joj se nudila sa neba.

KOLO

„Do tad sam je smatrao savršenom. Do tad... ali... otkako sam saznao da igra u nekom folklornom asamblu ne mislim tako. Da se ne lažemo i dalje mi je draga... i poželjna. Ne bi joj oprostio... Samo kad bi mi se ukazala prilika...

Ali kolo? Kako je samo mogla tako da se sroza? Ona koja je imala ljupkost balerine i elastičnost južnoameričkih plesača igra kolo – bez trunke blama... video sam rođenim očima...

Kolo... toj igri nedostaje sjaj valcera ili romantika tanga. Folklor ne poseduje ni vrcavost sambe; Da ne govorimo o kostimima konzervativnim čak i po merilima moje babe...

Taj dosadni necivilizovani ¾ takt i rotaciono kretanje  sa zastajkivanjem i povremenim vraćanjem u nazad... Nema tu ničeg glamuroznog, ničeg ekscentričnog, ničeg prepoznatljivog što bi moglo da ostavi utisak...

Kako moderna riba, a ona je moderna riba, jel da, može tako da se sroza?“ pitao je Gazda svog Kapetana. Kapetan mu se divio na tome kako on kul, učeno, govori i kako zna da primeti sve te stvari koje drugima u branši prolaze neprimećeno.

Kad zarade još malo novca od belog i on će na časove kod tog logopeda ili psihologa ili pisca ili gde god već Gazda ide... i on će biti kao Gazda... Biti Gazda...  do tad će da sluša... uči... i odgovara na pitanja...

„Ne znam brate, ali meni tu nešto ne miriše, baš“, odgovorio je na Gazdino pitanje istetovirani ćelavac koji je nosio pozlaćenu kopiju Kartijeovog zlatnog lanca, vrlo popularnu među tipovima njegovog kalibra, a to je, zna se, bio 7.62 kalibar –proveren u praksi.

„I šta sad Gazda? Otkačićeš je?“

„Nego šta“, odgovorio je Gazda nadajući se da ćelavac pored njega nije dovoljno promućuran da shvati da je on taj koji je otkačen i to zbog nekog baletana.

Bilo je dobro družiti se sa ovim priglupim probisvetima. Uvek su bili spremni da premlate pederaste tipove, u koje je baletan sasvim sigurno spadao, jer šta bi drugo mogao da bude sa onim njegovim belim helankama, i što je važnije nikada nisu postavljali pitanje zašto. A ako ga premlate i on se povuče, biće još prilike da svoje veliko razočarenje „zakači na mamac“. Bar se tome nadao...

SAVRŠENA I TIP ZA KOJEG KOD NJE NEMA MESTA

Sestra me je naterala da je upoznam. Rekla je da je idealna za mene, „pomalo promiskuitetna u poslu i prijateljstvu i vrlo povučena i nesigurna lično“, tip žene koji bi meni odgovarao.

Nevoljno sam se složio sa njom i otišao na ugovoreni sastanak.

Moram priznati da sam bio zatečen. Nespreman... i definitivno očaran.

Ljudi se uvek trude da se kod upoznavanja predstave boljim nego što jesu. Kažu da je prvih petnaest minuta presudno – sliku o osobi stvorimo u tih prvih par minuta. A slika koju je ona prezentovala bila je savršena.

Podozrevao sam da u ovoj savršenoj priči nešto nedostaje i bio sam u pravu – nedostajao je muškarac. Istog trenutka video sam sebe na tom upražnjenom mestu, ali se ispostavilo da tu za mene nema mesta – bila je lezbejka.

...i zaljubljena u moju sestru...