Meta dijalog

META DIJALOG

Već neko vreme izgledalo je kao da se Bog povanpirio i počeo da za svoje vernike krade duše iz sekularnog sveta koji je dominirao poslednjih dva veka. Iako su mnogi naučnici još iz 1920-1930 raskrstili sa Bogom i njegovim slugama, a par godina kasnije u vreme drugog svetskog rata isto učinili i svi umetnici, trebalo je da prođe nešto vremena pre nego što i svetina napusti Boga i okrene se uzročno-posledičnom objašnjenju sveta. Nauka je pobedila u ratu za umove i duše i suvereno vladala istim skoro sedamdeset godina.

A onda su događaji iznjedrili gomilu verskih fanatika koji su se trudili da ustroje svet prema Božijim ašinima. Civilizovan svet smatrao je ovo okretanje prevaziđenim konceptima smešnim sve dok nalazi moderne fizike nisu nagovestili da Bog možda ipak egzistira u nekoj formi promisli koja je definisala stvaranje univerzuma.

Suočene sa popularnošću ove teorije mnoge medijske kuće prosto su se utrkivale da dovedu eksperte iz obe oblasti pred kamere. Tako su se i njih dvojica sreli. Jedan prosedi fizičar, krupni crnac, obdaren smislom za humor i sposobnošću da komplikovane stvari objasni prostim rečima i drugi takođe prosed, briljantan logičar i verski učenjak, pastor prilično velike zajednice koja svakim danom narasta, često nazivan i dušom svoje pastve.

Moderator je po pravilima šoubiznisa bila zanosna plavuša, koja je znala kako da razgovor započne, ali i da se iz istog skloni i prepusti ga gostima kad stvari postanu interesantne...

Čim je osetio da mu se ukazala prilika pastor je odmah preuzeo inicijativu.

„Ako nema Boga ko upravlja svetom? Slučajnost?“

„Ne. Da slučajnost igra ulogu moglo se desiti da i mi ne postojimo, pa i ovaj dijalog ne bi postojao. A ako je tačno ono što kaže teorijska fizika parametri stvaranja sveta tako su fino podešeni za naše postojanje da to teško da je slučajnost. Neka sila ili znanje podesilo je celu istoriju vaseljene tako da mi sada možemo voditi ovaj dijalog.“

„Vi dakle verujete da postoji neka viša sila koja je predodredila ovakav svet i nas u njemu. Zašto vam je onda toliko teško da je imenujete ili jednostavno priznate da je u pitanju Bog?“

„Znate, nisu svi teorijski fizičari šoumeni kao Hoking. Neki od nas ozbiljno pristupaju onome što će reći. Ne možemo baš svi biti bagljavi englezi koji bez trunke dokaza doktoriraju na prestižnim univerzitetima i sablažnjavaju ceo svet. Jednostavno, neki ljudi su odgovorni i paze šta će reći, a dokaza o božijoj egzistenciji nema – sa druge strane toliko je dokaza protiv njega i njegovog postojanja.“

„Vi dakle problem više sile svodite na problem imenovanja. Ne sviđa vam se ideja o Bogu pa se trudite da je drugačije definišete. Ono što su nesporni dokazi njegove promisli po vama je u punom smislu te reči, nesporno, samo se drugačije naziva.“

„Ne baš. To što verujemo da je fino podešavanje određeno je zakonima stvaranja.“

„Znači postoje zakoni postanja, ako je tako, oni isključuju slučajnost.“

„Samo do određene mrere. Slučajnost igra ulogu, ali samo u tačno definisanim periodima i događajima. Kada bi nacrtali graf stvaranja sveta prelomne tačke (nodovi) bili bi lokalizovane slučajnosti dok bi između ovih tačaka uvek postojala neka konačna funkcija koja bi definisala istorijski tok univerzuma između njih.“

„Zar to ni malo ne podseća na Božije zakone i slobodnu volju? Zar je od moderne nauke toliko daleko pomisao da je univerzum delo postanja i da je kao takvo Božijom rukom stvoren entitet, te kao i druga Božija stvorenja, ima slobodnu volju – baš kao i čovek.“

„Kada bi univerzum bio stvoren  i imao slobodnu volju – kako implicirate, onda bi to za posledicu imalo da bog nije jedinstven, već da je rekurzivni element koji se pojavljuje kad god neki od stvorenih entiteta odluči da koristi slobodnu volju. Bog dakle, nije tvorac, već pre elemenat prisile koji tera slobodnu volju da se podvrgava zakonima stvaranja. Ako je tako, onda je pre neka vrsta vrhovnog policajca, neogo sveopšta ljubav kako pokušavate da ga prikažete.“

„Nedokučivi su putevi Božiji i Božiji naum.“

„Samo onima koji u njega veruju.“

„Oholost. Zanimljiva promena u stavu. Možda zato što klizate na nesiguran teren. Očekivao samo da će te reći ‚samo onima koji ga ne preispituju, to opet niste rekli – sumljam i zato što bi se u takvoj formulaciji lako pronašli, a to želite da izbegnete – po svaku cenu. Jer, jedna takva formulacija iz ohole ubeđenosti kojom odišete na svetlost dana izvlaču jednog istinskog vernika koji se preispituje.“

„Čovek sam – imam ubeđenja i često ih preispitujem  - ona opet nemaju nikakave veze sa Bogom.“

„Ali imaju sa pitanjima svesti i konačne svrhe, a to su tradicijonalno pitanja u Božijem domenu.“

„To su pitanja koja muče čoveka i ljudski rod i nemaju baš mnogo veze sa nečim van nas samih.“

„Vi verujete da Bog živi u nama.“

„Ne, u to vi verujete.“

„Postoji li nešto u šta vi verujete?“

„Da – u svet – da postoji – zaista verujem da ja postojim, i da svet oko mene postoji i da sve ima nekakvu svrhu... u sve to verujem, a za nijedno od pomenutog nemam nikakav dokaz. Zato se pitam mogu li ga pronaći.“

„Šta?“

„Dokaz.“

„Da postojimo?“

„Da.“

„Pa zar sam ovaj razgovor po sebi nije dokaz našeg postojanja?“

„Ne – mogla su da ga vode i dva izmišljena književna lika u nekoj dosadnoj filozofskoj raspravi. Oni sami nikada ne bi imali pojma o tome da ih je Tvorac izmislio i nagurao reči u njihova usta... Oni bi te misli videli kao svoje, a samo pisac i njegova pubika, što će reći čitalac, mogli bi da znaju istinu o nama i našem dijalogu.“

„Ali, ako je tako, zar ne mislite da bi ovakav tekst bio dosadan... znate li ikoga ko bi ga čitao... zar prosečan čitalac već ne bi prestao da čita ove reči?“

„Verovatno.“

„Dakle vi sugerišete da je vreme da prekinemo ovaj dijalog.“

„Svakako.“

„Onda neka vam bude.“

SUDBINA

Sudbina me je dovela do take u životu do koje me je obećala da će me dovesti. Nije bilo upozorenja... u početku je bilo zabavno, radosno čak... a sada je očigledno da me je sudbina, ili možda flaša, odvela do kraja puta.

„Tražim pomilovanje“, odbrusih sudbini u lice... i ona me pomilova... moja sudbina... iako to tad nisam znao... tek mnogo godina kasnije shvatiću da je žena koja je radila kao volonter u AA bila moja sudbina... pre toga sam je doživljavao samo kao psihologa, koji se trudi, a ne zna šta priča, bar kad je alkohol u pitanju.

NA RUBU VASELJENE

Džinovske zvezde samuju na ivici univerzuma.

Svetlost svoju bacaju u mrak što ih okružuje. Rade li to zbog straha od mraka, da nekom obasjaju put do njih, ili prosto da drugima daju do znanja da postoje...

Ko će to znati, a i zar je bitno, bitno je samo da postoje.