Santa leda

Ledena santa

Da li ste se pitali kako se osećala santa leda koja je potopila Titanik? Nisam ni ja. Nikada. Sve dok nisam naletelo na njenu sliku iz nekih davno požutelh novina...

Plod surove zime, uvek okružena drugim ledom, čvrsto pripijena hladnim zagrljajem drugoga leda, jednoga dana se odlomila i otisnula na plutanje Atlantikom.

Da li je htela da se osamostali, vidi sveta ili je u pitanju bio nesrećni slučaj nećemo znati. 

Jasno je da je plutala na jug verovatno ne znajući da će je tamo zadesiti smrt. Verovatno nije ni sanjala da će neko udariti i skoro prepoloviti mnogo pre nego dosegne jug kojem je težila. Sigurno nije ni sanjala da će uzrokovati toliko smrti i da će je toliki ljudi proklinjati, ni da će biti ovekovečena sa tom odvratnom tamnom mrljom koja je poslednjih dana prekrivala njenu belinu. 

Na kraju nije ni stigla tamo gde se uputila. Pretvorila se u vodu iz koje je nastala.

Kažu da voda ima moć da pamti... da ima inteligenciju... nama daleku i stranu... ali da je ima...

Pitam se kako ju je koristila tih poslednjih trenutaka, dok se kap po kap rastapala i vraćala vodi od koje je nastala. O čemu je mislila... kako se osećala... 

Ona koja je bila nema i tiha podigla je toliko buke koja nikako da se stiša... voda se vratila vodi... to je prirodno...samo vreme i životi se nikada ne vrate... ali ih zato pamtimo... kao i po neku santu leda... i mislimo... pitamo se... o čemu su oni mislili dok su još bili tu... na ovom svetu...

... zašto to radimo...

... možda, jer se i sami ponekad osećamo poput sante leda...

santa leda za koju se veruje da je uzrokovala potonuće Titanika, vidljivi su tragovi boje preostali nakon sudara sa brodom

 

O razgovorima i mislima...

Ljudi stalno ponavljaju beznačajna pitanja i dobijaju beznačajne odgovore – to obično zovu razgovorima iako se o ovakvoj definiciji istih svakako može razgovarati.

Sa druge strane mali broj onih koji se usude da postave značajna pitanja, sebi ili drugima, neretko na njih ostanu bez odgovora, a ako do odgovora i dođu, oni se nazivaju mišljenjem i smatraju pre ličnim stavom, nego rezultatom promišljanja.

Zato se danas onima koji ulaze u arenu života dotični proces ne preporučuje – uglavnom iz zdrastvenih razloga... a upravo on je najzdraviji... ali to je samo moje mišljenje... ni najmanje obavezujuće...

Osrednje iskustvo

Nije bio onaj pravi... samo neko sa kim je prekraćivala vreme dok je čekala na onog pravog...

Prva noć je bila uzbudljiva.

Druga zadovoljavajuća.

Treća predvidiva.

Četvrte se nije pojavio. 

Nije joj bilo krivo. Magija je nestala.

Bilo je i drugih posle njega... njemu nalik... neki od njih nisu zavređivali ni sećanje... toliko su beznačajni bili... ili je možda osrednji prava reč za ovo iskustvo... da, upravo tako... osrednji...

...dakle, sve u svemu osrednje iskustvo... a ko se još zadovoljava osrednjim...

Čovek, volja, Sudbina i Obećanje

Čovek, volja, Sudbina i Obećanje

Čoveka njegova volja čini velikim ili malim.

Jednoga dana izgubio sam svoju volju.

Pitali su me gde mi je volja moja, a ja sam ćutao... nisam znao šta da odgovorim... Nisam znao da moja volja spava i da će se probuditi...

Nisam verovao... da će se vratiti... jednoga dana...

Nisam čekao čudo... nisam verovao u čudo...

A onda je u moj život ušlo obećanje...

...i bi ispunjeno...

...nekom drugom...

...i moja se volja probudi...

I tako, obećanje drugom ispunjeno, vrti mi volju moju... a onda me povede u susret sudbini...

Obećanoj...

Levijatan

Levijatan

Vanja je voleo bajke i priče iz starina. Nije mi bilo teško da mu ih pričam. Povremeno sam njega i brata vodio na izložbe u etnografskom muzeju. Tamo je bilo dosta predmeta i slika koje su mi olakšavale pripovedanje. Mogao bih da preskočim kontekst i odmah nas ubacim u priču.

Stajali smo pred slikom  zmije koja proždire sovj rep.

„Znaš li koja misao odzvanja eonima u glavi Levijatana?“ pitah dečake.

Odgovorili su odrečnim klimanjem glave.

„Jesam li ja stigao njega ili je on stigao mene?“

„Kakva zastrašujuća misao... jadničak...“ reče jedan od dečaka, a ja shvatih da je u pravu... od tada sažaljevam i đavole... i oni imaju lošu sudbinu...

Jormungandr

Logika ljubavi

Logika ljubavi

Iznerviran činjenicom da ga je dugogodišnja devojka profesorka lepih umetnosti ostavila zarad talentovanog napadača školskog fudbalskog tima profesor logike odlučio je da na času razmotri nekoliko činjenica o ljubavi. 

Mi smo mu trebali poslužiti kao kontrolna grupa. Contraditori....

... i to smo učinili... najveštije što smo umeli i znali...

Eksperiment je počeo tako što je profesor na tabli ispisao sledeće tvrdnje:

1.     Ljubav prolazi sa vremenom

2.     Vreme prolazi brže uz ljubav

3.     Ljubav je vreme odvojeno i posvećeno nekom

Iz svega navedenog zaključio je sledeće (I nivo tautologije):

• Ljubav i vreme su neraskidovo povezani
• Ljubav postoji samo u vremenu – ne postoji van njega => dakle, ako Bog postoji, nije stvorio ovaj svet iz ljubavi, jer to zakoni logike ne dozvoljavaju
• Ljubav se najčešće meri sa količinom napora i vremena koje smo u nju uložili da bi dobili neke (/zadovoljavajuće) efekte
• U slučaju da na raspolaganju imamo dovoljno vremena možemo naučiti da volimo bilo koga i naterati svakoga da voli nas => dakle, u beskonačnosti, odnosno, kada nebi postojala smrt i život bio neograničen za sva ljudska bića postojao bi konačni trenutak nakon kojeg bi ljubav zavladala, odnosno, svako volio svakog, što implicira da Bog možda postoji i da je na neki način povezan sa ljubavlju
• Mera naših napora da se izgradimo kao ličnost, ulepšamo, dopadnemo, mera napora utrošenog učinimo neki značajan i dopadljiv gest je vreme
• Vreme je najmanji zajednički sadržilac svih entiteta na bilo koji način povezanih sa ljubavlju => iz ovoga je sledilo da se ljubav može derivirati po vremenu, a samim tim da ima minimum i maksimum funkcije 
•  Ljubav je površina ispod krive naših napora => dakle, integral
• Funkcija ljubavi nije potpuno egzaktna, dakle, moraće se uvoditi koeficjenti

Završivši pisanje po tabli profesor se malo odmakao da bi pogledao navode prvog nivoa i ono par brzih zaključaka što su proizilazili iz njih. Krupni plan dao mu je još par ideja koje je odmah dopisao:

• Ako je ljubav slična (/funkcija) vremena onda zasigurno postoji gravitacioni efekat i mehanika zavisi od brzine događaja 
• Da li je brzina događaja /intezitet isto što i strast? 
•  Ako je tako kad važi Njutnovska mehanika, a kad relativitet?
• Kako se meri ekvivalent mase? Šta je to?

Profesor se opet odmakao, pa zamislio nad problemom. Bilo je očigledno da se ovaj tip problema teško rešava primenom egzaktnih principa logike.  Ipak, nije se obeshrabrio... nije bio od onih koji se lako predaju... moglo bi se reći da su ga kompleksni problemi posebno oduševljavali... i što je problem bio teži to je on bio spremniji da mu se u potpunosti posveti... i učini sve ne bi li našao zadovoljavajuće rešenje... Posle kraćeg razmišljanja obrisao je pitanja koja je na tabli postavio sam sebi, jer mi im svakako nismo bili dorasli, pa dopisao: 

•  Ljubav je slila koja deluje na daljinu i raste približavanjem

Sad beše samozadovljno klimnuo glavom jer mu je izgleda sinulo ako ne rešenje, onda bar da ide u pravom pravcu. 

Tada primetih da drugarica dve klupe ispred mene odcepi parče papira iz sveske i nešto napisa na njemu pa ga dade devojci do sebe. Ova pročita napisano pa se složi klimanjem glave. I tako papir poče da kruži učionicom. Kad je stigao do mene pročitao sam šta stoji na njemu. Pisaolo je:  

=>maximum je kada je r = -20 cm :-)

čim sam pročitao opasku shvatio sam zašto se devojke slažu. I sam sam bio sličnog mišljenja, samo bez onog minus na početku, nisam naime volio da stvari gledam iz negativne perspektive, mada istini za volju mislim i da su devojke malo preterivale... 

Zadubljen u svoju tautologiju na tabli profesor nije ni primetio papir koji je kružio učionicom...  

(Na ovom mestu sledi opaska autora: => možda je to i bio problem, ili bolje reći razlog što je ostavljen, ali kako pouzdanih podataka o ovom pitanju nema, to će zauvek ostati u domenu spekulacije) 

Bilo kako bilo, kad konačno podigoh glavu sa papirića i pogled uperih prema tabli primetih da je profesor izvukao zaključak da masi mora da odgovara zaljubljenost, a onda shvati da mase dva tela ne moraju biti jednake kao ni sila privlačenja kojom deluju jedno na drugo. Opet, suprotno fizičkim zakonima ovde je telo veće ljubavne mase kružilo oko onog manje mase, odnosno, zaljubljenosti, što je impliciralo da neka od konstanti u ovoj jednačini po prirodi stvari mora biti negativna  i upravo tu profesor logike nađe prarazlog koji je svaku ljubav vodio ka svom kraju i degeneraciji kako je to nazvao, verovatno misleći na to što je napušten.  

Bez želje da mu prkosimo složismo se sa profesorom i odosmo na čas likovnog... ili to ipak beše fizičko... ko će ga znati... davno beše....  

Logika ljubavi.... mnogo godina kasnije

Evo prođe već skoro dvadeset godina od kako nam je profesor logike držao ono čuveno predavanje o kojem vam jednom pričah. Za to vreme prikupio sam i sam neka saznanja iz ove oblasti pa bi da ih ovde prezentujem zainteresovanom čitatelju... jer ko zna možda mu mogu koristiti... meni zasigurno nisu.... 

Dakle... 

Uvidom u stvarnost... (/Opaska autora: uglavnom sam ovaj uvid sticao posmatranjem, a tek retko se usuđivao da i lično na sebi isprobam bilo koju od funkcija iz ljubavnog arsenala jer se to nikad nije dobro završavalo... bar ne po mene...) došao sam do sledećih zaključaka – lubavna masa o kojoj je pričao prfesor logike nije bila konačna mera razlaganja... Naime... ta se funkcija mogla dodatno razdvojiti na konponente... otprilike ovako... 

Ekvivalent masa dobija se kao proizvod nekog koeficjenta i zgodnosti (pri čemu je zgodnost fizički vrlo odrediva, da ne kažemo merljiva veličina) te za istu važe sledeći principi:

•  U slučaju susreta dva zgodna tela do sudara će verovatno doći po prorodi stvari

•   U slučaju susreta zgodnog i nezgodnog tela velika je verovatnoća da će nezgodno telo kružiti oko zgodnog tela, obrnuto skoro nikad ili u specijalnom slučaju samo kada su ispunjeni posebni uslovi uglavnom finansijske prirode

• U slučaju susreta dva nezgodna tela doći će od međusobnog odbijanja (/i verovatno svađe sa vređanjem)

Iz navedenog je više nego jasno da će veću ljubavnu masu imati nezgodno telo koje se nađe u blizini zgodnog tela što opet navodi na zaključak da ono usled svoje negativnosti ne mora imati negativni koeficjent da bi došlo od efekta inverzije po kojem telo veće mase kruži oko tela manje mase (ovo važi i u doslovnom smislu tih reči)...

Do pomenutih saznanja... i zaključaka... stigao sam nakon dugogodišnjeg vrlo neuspešnog kruženja oko nekih prilično zgodnih tela...

Na tome sam im zahvalan...

Samo na tome...

Elem, sad možemo nadopuniti logički model profesora i približiti se bar malo uzroku stvari... kad se već ničem zgodnijem nismo mogli približiti... bilo kako bilo, ovaj model još nije dovoljno egzaktno određen pa verujem da će biti još onih koji će istom... iz istih ili sličnih razloga... dodati po neku vrlo oštroumnu opasku... što će u nekoj konačnosti valjda dati rezultat kako onaj matematički tako i onaj drugi, poželjniji, koji je predviđen početnim aksiomima.