Šta zna želja šta je nemoguće

Šta zna želja šta je nemoguće

Kad sam sreo želju rekla mi je da je nemoguće, da ona ne može da bude moja žeja. Imala je svoje razloge, rekla je. 

Ja sam se samo smešio i pravio se da je slušam… 

Čuo sam je… ali sam imao nadu i veru na svojoj strani… i one su se smešile… i meni i njoj… 

One su znale… ona nije mogla da zna…

Šta zna želja šta je nemoguće…

i šta donosi budućnost… i kako se slobodna volja povinuje slučajnosti u kojoj je skrivena sudbina…

i kako…

Nismo znali… ni ona, ni ja…

Ali nada je postojala… i vera… i želja…

Jednoga dana u mojoj želji rodile su želju… istu onu koja je odavno iskrila u meni… i želje su se stopile… jedna u drugoj… i mi smo pohrlili jedno drugom… a onda je sve bilo lakše… i lepše… kao u najboljim željama… koje možemo poželeti… sebi i onima koje volimo…

Ponovo rastem

Rekao mi je: „Nije pošteno. Nije pošteno prema tebi. Kako možeš, kako izdržiš.“

„To je moj život, ja ne znam za drugi. To je jedini koji poznajem. I moj je, i zahvalan sam na njemu. Ne znam kakvi su drugi.“

„Ali nije pošteno…“ Ćutao sam. I on je ćutao. Prošlost nismo mogli ispraviti. Sreća mi baš nije bila naklonjena u prošlosti. A gledano sa strane moglo se naslutiti da me i sad često izbegava – sreća… i sve što sa njom ide…

Konačno je progovorio. Glas mu je bio ljutit: „I posle svega ovo, zaslužio si bolje. Zaslužio si više.“ Brinulo ga je to što se drugi lakše provlače kroz život i dobijaju više sa manje napora, i što nemam ništa na pragu svoje starosti, i što nemam ništa osim problema, i što sam posvećen poslu, i što zamenarujem sebe, i što se previše dajem, i što se trošim, i što to niko ne vidi, što to niko ne ceni, što nikoga nije briga… Brinulo ga je i ljutilo sve u vezi sa mojim životom… i posvećenošću… i potrebom da radim, a da ne marim za nagradu koja bi mi zbog rada trebala pripasti… a ja nisam imao pravih reči da mu odgovorim… a hteo sam da ga umirim… i da mu kažem… da sam dobro… onoliko koliko mogu da budem… 

Znao sam da brine zbog toga što me cede na poslu i što misle da sam naivan i što koriste moje ćutanje i prisatajanje… i što radim više od drugih… i što sam sam…i što budućnost nudi samo nespokoj… i borbu… i što ću morati da radim znatno duže i više od drugih… i što će biti sve teže…

Brinulo ga je to što sam ponovo počeo iz počeka… od nule… što radim na potpuno novom području… nepoznatom… neistraženom… i što ću ponovo morati da prećem put koji je možda pre bio za nekog mlađeg… ali ja se nisam plašio… nije me brinula veličina zadatka… ni to kolilo je komplikovan… ni da li sam dorastao težini zadatka… znao sam da ću ga savladati… ako uložim dovoljno… sebe i vremena… ako mu se posvetim… onako kao do sada… onako kako znam… onako kako sam vaspitan… kako sam naučio od oca… ako zadatak postane život… i ako ga budem živeo… kao da drugog života nema…

Briga je izbijala iz svakog pogleda, iz svakog pokreta, svake reči i sagorevala poput cepanica koje su gorile u uglu prostorije. Hteo sam da mu kažem da ne brine, ali braća uvek brinu… to je uloga porodice… 

„Ne brini… biće u redu… i sad je u redu… na neki način… čovek raste sa veličinom svog zadatka… ja ponovo rastem… ne bojim se… ne više… ni veličine zadatka… ni rada… ni cene koju ću platiti… Ja rastem. Ne brini. Moji su snovi veliki… i rastu… i ja radim na tome da ih ostvarim… i ako ih ne ostavrim za sebe… to nije nepravda… pokloniću ih drugima… ionako bi ih poklonio drugima… zar to nije ono što su nas roditelji učili…“

Moj brat nije odgovorio ništa. Samo je klimnuo glavom. Na licu mu se videlo da i dalje brine – to se neće promeniti. Ali na tom licu mogao sam i da pročitam da me razume.,. a ima li veće nagrade od toga da vas vaši bližnji razumeju… i podrže…


Šta ću sada...


Šta ću sa ovom ljubavi... možda je nisi tražila, možda joj se nisi nadala, možda je iznenađenje koje te zatiče nespremnu.... ali šta ću sa njom, kad je tvoja i kada te traži... šta da radim... osim da ti je besramno nudim... i nadam se da ćeš je jednom prihvatiti....