Ogoljeni pred suncem

Epizodista

Ona je imala svoju priču, a ja svoju. Jednom su ove dve priče konvergirale i mi smo se sreli onako kako se uistinu sreću ljudska bića. Posle toga se više nismo sreli. U njenoj priči izgleda da sam bio epizodni lik, mislio sam, a ponekad bi se, ipak, ponadao, da sam bio ako ne značajna, ono bar vredna epizoda. A onda bi me sustigla druga misao – nije li to upravo ono čemu se nadaju svi epizodni likovi – da nekada, bar jednom, bar na tren, u nekom izdvojenom narativnom toku budu glavni lik.

Ogoljeni pred suncem

Puno je onih koji daju život za ljubav. Tuđu ljubav. Puno je i onih koji ih žale. Kažu da su ga protraćili – život – bacili za nekog ko ih nije hteo, ko je hteo nekog drugog, nešto drugo, sve samo ne njih – a ja ih pitam nije li ljubav ta koja ih je htela, nisu li za nju živeli i dali život… nisu li je i oni osetili… često i na način na koji to oni sretniji… koji često ne znaju da je cene… koji je podrazumevaju… nikad nisu uspeli da je osete… Možda im je usud bio gorak, ali plamen su osetili – nije li to upravo ono što osetimo kada se ogoljeni prepustimo suncu…

Pitanja

Već neko vreme ne usuđujem se da zastanem i oslušnem svoje misli. Čega se bojim, zašto odbijam da zaronim u svoju intimu? Da li sam ja uzrok tom strahu da se zagledam u sebe, ili svet i njegova očekivanja… ili možda to da konačno shvatam da svet nije imao nikakvih očekivanja od mene… ili možda zato što više nemam očekivanja od sveta…

Mogu li dva tako udaljena pojma, koja se nalaze na suprotnim stranama svekolikog mukotrpno skupljenog znanja imati očekivanja jedno od drugog… može li jedno biće imati jasna očekivanja od svemira…

Slučajno su se obreli jedan u drugome… slučano začeti na istome mestu… oba traže ishodište… i ne pronalaze ga… u sebi… ili jedan u drugome… spajaju ih samo slučajnost… i pitanja… podjednako slučajno zapisana na ovaj papir…

Radnička prava

„Pošto je tebi bitno da imaš gazdu prepuštam ti ovaj posao“, rekao je i izašao iz kancelarije. Na posao se više nije vraćao. Ili je možda pravilnije reći na posao u toj firmi u kojoj je upravo napustio svoje radno mesto – nije se vraćao. Nije se više bojao da neće naći posao, on je taj koji ga je radio – ne šefovi, menadžeri, gazde… on, radnik… i možda su oni i mislili da će posao ostati tu kod njih, ali to se nije desilo… posao koji čovek radi sa ljubavlju vezan je ljubavlju za čoveka koji ga obavlja… i uvek pre ili kasnije krene za njim… Tako nastaju i nestaju firme… Direktori i gazde bi to morali da znaju… Nisu znali, zato su uskoro i oni ostali bez posla…