Zora
(Arhangel)
I dođe dan, kad krv
ponvo prostruji i napne strune, a ti si željan i spreman. Sve u tebi drhti.
Spreman si. Vratila (ti) se želja, snaga. Oči ponovo sijaju.
Povetarac donosi mirise
slobode. Njušiš plen i njegov očaj. On zna da dolaziš. Iznutra unezveren čeka
svoj potonji čas – zna da je kasno da se nešto promeni – znaš i ti. Njušiš očaj.
Slabost. Više ne zapišava svoju teriroriju da bi svima dao do znanja da je
njegova, sada to radi sa strahom koga bi miris mogao da privuče. Koja ga to
zver vreba iz daljine. I koliko će još ostati tamo. Daleko. Zna da dolaziš. Miris
nikada ne skriva strahove. A ovaj zaudara na očaj.
Noć punog meseca, potom
sunce. Dovoljno da zadovoljim potrebe ovog tela. Dovoljno za sad. Ali to neće
dugo trajati. Telo traži da zarijem očnjake u grudi gnjide. One ljudske...
Traži da isčupam to strašljivo srce. I prožderem ga, dok još kuca, tako da mi
se krv sliva niz vilice.
Moja je priroda divlja.
Anđeli su bića svetla i ida. Ljudi to nikad neće shvatiti. Nikad neće
evoluirati. Koliko god ih On voleo... ili se oni pretvarali da vole njega...
Kupam se u svetlosti. Snaga se vraća, volja
raste. Znam da neću još dugo izdržati. Zver u meni traži žrtvu, vreme je da je
nahranim. Prihvatio sam sebe. Ja sam onaj koji jesam i ne skrivam se od onih
koji ne mogu da me podnesu. Ja sam zato što jesam. I uvk ću biti... Svetolost....
Vetar donosi oluju. Oblaci
zaklanjaju sunce. Počinje kiša. Stojim, na travi, u beloj košulji i puštam da
tople kapi sa mere speru noć. Umiven posmatram sivilo neba, dok oblaci polako plove.
Letnji pljusak. Završava se dugom i suncem. Ponovo sam rođen.
Ulazim u kuću koja je
postala moj brlog. Načičkana je kičastim stvarima koje podsećaju na sreću. I njen
nedostatak. Ljudsku potrebu da sebi kažemo da će jednom ponovo zasijati sunce. Da
marak neće biti večan. A znamo da hoće. Svi to znamo, samo niko ne želi to da
prizna. Pogotovo ne sebi. Želimo laž. Živimo laž. Zato, što smo slabi. Nevoljni
da priznamo stvarnost.
Po zidovima sobe platna
i fotografije. Jedne nam nude stremljenja, druge podsećaju da život zna biti
dobar. Pun radosti. Iako je to retko. Uglavnom, život je borba. Ali ima
radosti. Ako se okružimo njima lakše se pregura dan.
Nekada sam voleo bele
zidove. Sada me je sramota belila. Ako nemam šta da okačim na zid zašto sam
živeo? Da bi drugima krao vazduh i posne radničke sendviče? Zar je sve tako
banalno? Mora li biti tako? Moram li ja tako?
Ne. Ne moram. Preporođen
sam. Imam pravo na sreću. A ima li veće sreće od uspeha u lovu. Od pobede nad
neprijateljem. Od ukusa pobede.
Kažu da sam izgubio
oštrinu. Moji zidovi to pokazuju. Previše lažnih umetnina, slika sa letovanja,
početničkih crteža kredom i ugljenom, iz kojih se nejasno naslućuje anatomija,
studentski radovi, od pre puno vremena, izneverena očekivanja, premalo istine
na njima... i na zidu... koji je mogao biti zid mojih pobeda... mesto za
trofeje... a nije... zašto... Koga da krivim za to... Ima li sve to imalo
smisla... i sva ova pitanja koja sebi postavljam... Nisu li ona izraz
nesigurnosti... i otkud on sada kada se nanovo rađam... izaziva li to moja
prošlost moje novo Ja...
Pogledam zid. Odavno ga
nisam ukrašavao trofejima. Postoji jedna tako lepa bela površina koja čeka da
na nju okačim neku sliku... ili trofej... prepariranu glavu, rogove ili možda
kožu zvrei...
Jedan indus, očev
prijatelj, rekao mi je jednom: „Čuvaj se tigrova. Uvek budi na oprezu – sve dok
njihova odrana koža ne bude visila na tvom zidu.“
Upozorenje. Predugo sam
ga slušao. Ko je u ovoj priči tigar, a ko lovina? Koga proždire strah? A ko je
sateran u svoj mali svet i sad nema druge nego da izađe van njegovih granica i
očisti svoje dvorište od pohlepe gnjida proseka... od onih koji nisu ni anđeli,
ni zveri... Ni nešto između... već, nešto bezoblično, drsko i izjedajuće... Nešto
što uništava svet... i zato što nema pravedne kazne veruje da ima prava na
to... Nešto, nesposobno da spozna sebe, što ga ne sprečava da veruje da ima
snagu da ukloni nas... Koji smo stovrili svet... Koji su oni samo prigrabili...
Proglasili svojim... Svet stvoren za sva bića... ali ne za njih kao gospodare
sveta... ne za njih... koji kradu živote drugima...
