I dođe dan...

Mesečina

I dođe dan kad vetar ne duva u moja jedra,

a pučina i sunce nisu na mojoj strani.

I dođe dan kada se mora,

živeti bez sidra, okružen prazninom,

živeti bez stida, okružen porazom,

živeti,

i nadati se,

sanjati...

Danica mi noć dovede,

i mesec, beo i pun.

Planu nada, jer znam da na nebu još postojiš,

meseče moj...

Noćas me sreća obiđe...

Jedan san,

i u snu ti...

Skinuh košulju, sedoh na pramac,

i počeh da veslam...

(ka tebi, obalo moja...)

Glumica

Svojim krajnjim umećem da imenujem stvari proglašavam da je ovaj život laž, i da nema ničeg osim laži, čak i ako se, dok ovo priznajm, izgubim u laži.

Pomislih, opet, možda je i bolje tako. Nije li laž, ono što želimo da bude, a što još nije, bar ne u realnosti sveta. Nije li laž ono čemu težimo?

I nije li onada normalno voleti lažljivice, kao što volimo uobrazilje naše, iskreno i bez zadrške.