Horizonti

Horizonti                                      

Ceo život sanjam o tome da pređem preko horizonta. Da zakoračim tamo gde naš pogled i misao ne dopire. 

Sanjam i ne radim ništa. 

Živim u zakržljalim snovima izgubljene generacije, spreman da se povinujem onima koji do horizonta nikada neće dobaciti, i koji ga spuštaju sve niže i zovu granica.

Za njih je prelazak preko horizonta prekogranični turizam. I kad odu s onu stranu, oni ne vide, i ne čuju, ništa što bi njihov horizont moglo narušiti, proširiti...  a opet, oni određuju naše horizonte i domete... i mi ćutimo...

Skučenost sveta započinje slepilom i ćutanjem. Moje oči vide dalje, a opet, jezik ne palaca poput zmijskog – eto gde leži zla kob i nesreća jedne generacije. 

Horizont uzmiče i beži pred pogledom kratkovidog. Opet, to, kratkovidom ne smeta da veruje da vidi bolje od drugih. Ne smeta, ni da bude ohao prema pristojnosti. Ne treba sažaljevati kratkovide, inače će nam oni određivati granice... poželjnog, dozvoljenog, granice zadovoljstva... 

Kratkovidi lako redukuju i čine prozaičnim poredak stvari. Oni ne vide, a mi ćutimo. Onda oni umišljaju, a mi ih iz pristojnosti ne prekidamo i puštamo da se razmahnu. 

Posle je kasno. Slepci vladaju tamom. Oko sebe šire maglu. Lako pronalaze i ubeđuju jedni druge... i horizont je sve niže... i sve dalje...

Manipulacija... Dominacija... Otuđenost... 

Želja da se pobegne... preko horizonta... negde daleko... 

Nije to više ona želja... ovo je sad želja očajnika... Migranta... Poslednja želja pobeđenih i izgubljenih – pobeći od stvarnosti... ma kako ona bila iskrivljena... 

Jednoga dana preći ću preko horizonta, zagaziti tabanima po pesku obale severnog mora... 

i otići da tražim auroru borealis... 

Tad ću se ponovo roditi...