Osman

Osman

Sećam se, dobro se sećam, iako tome ima puno godina koje su delimično zamaglile sećanja i na priču navukle čudesnu patinu čednosti koju danas sve manje srećem. Bio sam još dete kada je komšija neočekivano oženio ženu nižeg ranga od onog koje mu je drušvo priželjkivalo i sa kakvom ga je videlo. Ali on se ni sa jednom takvom nije video. Bio je obrazovan, zreo, ali još mlad kada ju je uzeo za ženu. On poreklom iz begovske porodice, on čiji su preci došli iz stambola gde su na porti obavljali važne poslove, sin samohrane majke, čiji je otac, partizan, prerano umro od bolesti zarađenih u ratu od kojih se nikada nije oporavio. Ona kafe kuvarica. Samo, kafe kuvarica. I ništa više. 

Njemu to nije smetalo. Njeno poreklo i stalež nisu mu smetali. Ni malo. Često je govorio i da je njegova majka, iz begovske kuće pobegla za partizana koji je imao samo šumu, pa što bi se on razlikovao. Zato što je školovan? Što ima uvažen posao i reputaciju da će daleko dogurati, jer mu drugovi veruju, a on za partiju radi dosta dobrih stvari? Ne, to nikako nije mogao biti razlog. Ljudi se rađaju jednaki, žive jednaki – to je zakon koji ni jedan zatucani balkanski mentalitet neće promeniti govorio bi mom ocu koji bi samo klimao glavom u znak odobravanja. Mom ocu, bio je to jedan od malobrojnih prijatelja i čovek sa kojim je mogao popiti po koju čašicu baš u inat balkanskom mentalitetu koji su me učili da izbegavam i da ga se klonim. I klonio sam ga se, dok sam mogao da se klonim ljudi, posle je valjda bilo kasno. Đavo će ga znati.

Sećam se jednom sam ga, dok su naše majke, na nekom izletu, pripremale hranu, pitao zašto. Zašto je u prkos svima izabrao baš nju? Nisam još bio dovoljno star da shvatim, a zanimalo me je. Možda su baš ti ozbiljni razgovori, prvi koje sam vodio, nakon što sam kratke pantalonice zamenio onim sa dugim nogavicama, ono po čemu ću ga se uvek sećati. Pogledao me je tad onim njegovim prozirnim plavim očima. Podigao je bakarni fildžan u koji mu je kafu nasula nevesta, koja će to uskoro postati, i udahnuo jak miris pečene kafe. Ja sam uradio isto sa šerbetom. Nisam osetio nikakav miris, valjda što sam bio mlad, ili što spaljeni šećer u šerbetu ne miriše poput onog u pekari – ne znam. Znam da me je interesovalo, ne znam zašto. Možda kao predznak da ću jednog dana učiniti isto. Samo šejtan zna. Zakleo bih se, sad kad se setim, i da mu su mu brkovi na tren zaigrali i sakrili osmeh pre nego što će odgovoriti. A možda i umišljam. Idealizujem jedan nedeljni piknik pre mnogo godina. Ko zna.

Sećam se da je tog dana počela jesen i da je Drina bila hladna i da je duvao lagani vetar, a da je toplina kafe i šerbeta bila ta koja je grejala utrobu i srca. Ostalo mi je u sećanju. 

Konačno komšija je progovorio tako tiho da sam morao da se napregnem da bi ga čuo. „Može li srce stati u šolju kafe?“ Ćutao sam i gledao u njegove brkove, još crne i zaostale iz nekog drugog vremena, vremena pre nego ću ja i moji drugovi početi da nosimo jareće bradice.

„Može, ako ga može zagrejati. Kafa, ili ona koja ju je skuvala. Uvek izaberi ono što ti grije srce. Tako, ti nikada neće biti hladno. Bez obzira kako napolju ledeni vetar duva.“

Slušao sam ga i trudio se da ga razumem, ali iskreno nisam ga razumeo. Shvatio sam prostu poruku na površeni njegovih reči ali znao sam da postoji i ona druga koju još nisam bio kadar dokučiti. Gledao sam njegovo lice i u njemu prepoznavao sebe i oca. Tih godina to lice bilo mi je blisko. Bilo je to lice jutarnje kafe i povremene vožnje do škole. Bilo je to lice zrelog čoveka sa kojim smo ponekad, protivno svim pravilima zajednice igrali fudbal na obali drinskog jezera.  Bio je drugačiji od onih kojima je pripadao. Ili smo ga mi drugačijim videli. Nama je bio blizak. Nikada u njemu nisam video osmanliju. Nikada potomka osvajača koji je ostao da živi daleko od zemje u kojoj je nekada bila ukorenjena njegova porodica. On je svoje korenje posadio u ovu zemlju kojom smo i mi gazili, od svojih prvih koraka do trenutka kada bi nas u nju položili.  Za nas on nije bio turčin on je bio sloven u punom smislu te reči, imao je tu prostranu slovensku dušu sposobnu da voli i ciganke i vino i ljude od kojih nikada nije bežao i sa kojima bi se rado mešao. Možda je to onaj partizanski gen u njemu ko zna. A bilo je partizanskog u njemu. Onog najboljeg. Jednom mi je ispričao kako su se njegovi roditelji sreli. Rekao je kako je otac dojahao na konju i da je njegova majka, tada još devojčica, kada da je ugledala konjanika odmah svojim učiteljicama rekla: „Evo ga. Došao je onaj za kog ću se udati.“ I da je to i uradila. Održala je reč jedne noći bežeći od oca i imanja ka nesigurnosti sedla jednog konjanika koji je verovao u ideale. I u rat je krenula za njim. Prepešačila Igman i Sutjesku, hodala gde je noge nose uvek prateći odred kojim je komandovao – samo da bi mu bila blizu. Samo da bi ponekad na tren od užasa rata otela komadić vrenena za sebe i ljubav koju je nosila u sebi. Komšija je uvek govorio da bi bilo romantično da se rodio tih godina ali da mu zvezde nisu bile naklonjene i da će se roditi tek desetak godina kasnije kada sve bude manje romantično, a više požrtvovano, jer valjalo je izgraditi zemlju i srećniju budućnost. Taj amanet ostaviće mu stari kada bude sklopio oči i on će ga nositi na svojim plećima svakoga dana dok god bude živ. 

I nosio ga je. Anamet. I izgarao za bolju budućnost – svih nas. Kao i moj otac. Kao i cela njihova generacija. Komunisti. Nekada je to bio ponos, sada najgora psovka. Ipak ja je se sa osmehom i divljenjem sećam. Zato što ću zauvek biti jedan od njih. Čak i onda kada više nikog od njih ne bude. Kada nikoga ne bude bilo briga za njihovu borbu i dela. 

Komunisti – njihovi ideali su gromki, njihova dela su glasna, njihov pad je konačan. Neopoziv. Za sve, sem za Atlase koji će još dugo nakon tog vremena kada se sve promeni i nestane još na svojim plećima nositi teret sveta. I meni je zapao takav teret. Bila je to moja sudbina, ona koju su mi vile suđenice donele onog dana kada sam rođen u partizanskoj porodici, u kojoj je svaka generacija poricala ideologiju predhodne i tražila novi put u budućnost. Ne ideale nikada nismo izdali. Ostaćemo im verni od kraja. Zadojeni smo tim kao deca. Primali smo to kroz priče i pesme, kroz obrazovanje,porodicu i prijatelje. 

To su one slike koje nikada ne izbrišete iz glave. Ne možete to jer ko ste vi ako to uradite. Ima li ičeg što vas više određuje od vašeg identiteta. Onog kojem pripadate. Ne po rođenju. Po ubeđenju. Po pripadnosti. A to se uči u kući... i komšiluku... od nana koje vam peku kolače i majki koje vas šalju u školu plačući svesne da vas gube, a opet sretne zbog toga što tako postajete ljudi. 

Ne znam zašto sam vam ispričao ovo, ali jaka je to slika, urezana u pamćenje. Dobra da se čovek ponekad seti ko je. Da bi znao kuda ide. „Quo Vadis“ sine čovečiji? Quo Vadis?, pitam se i tražim odgovor među slikama zarobljenim u sećanjima na te godine.

Godinama kasnije, kada svih njih ne bude, izučavaću istoriju Balkana i pokušati da shvatim šta se zapravo dogodilo. Biće to neprijatan pogled u ogledalo iz kojeg će mi se ceriti ogoljeni skeleti koje je teško razumeti, možda zato što je nemoguće videti poneki skriveni osmeh na njihovom licu, ili zato što igra očiju i skrivenih migova koje su nekada imali i vodili sa onima koje su voleli i mrzeli ništa ne znači posmatraču iza ogledala. Teško mi je bilo shvatiti njihove porive i nagone. Nemoguće, sada posle toliko vremena. A opet, bili su to ljudi poput nas – oni koji su otiši. Preselili se. Na ahiret ili na zapad. Sada ih nema. Nigde, sem u ponekom sećanju u koje bežimo, mi koji smo još tu, a nikada nismo pripadali ovima koji su sad tu većina i koji nas polako isiskuju. 

Sećam se tog dana kada sam  komšiju pitao zašto je izabrao kafe kuvaricu. Sećam se i odgovora. Sada malo stariji mislim da razumem i onaj deo koji mi je onomad ostao nedostupan i nedostižan, skriven poput misterije ljudskog uma. 

Nije spomenuo reč ljubav. Bilo je isuviše profano govoriti o očiglednom. Iz njega kao da je izlazila neka drevna osmanliska mudrost naučena na najteži način. Poput one koju je sultan Bajazit naučio kada se predao mongolima samo da bi u zarobljeništvu mogao da bude sa princezom jednog naroda koji samo što beše pokorio njegov otac. I kada je glavom platio tu odluku, a opet, pisci životopisa kažu da je radostan otišao put Alaha, jer ju je video, makar još jednom, makar po poslednji put. Ne, reč ljubav, retko se tako ogoljeno izgovarala među osmanlijama. Oni su poput rimskih careva volili skriveno, intimno iza visokih kapija i zidova tako da niko ne sazna za čim žudi njihovo srce.

On je bio osmanlija – tako su govorile knjige. Ono što rodoslovi i crkvene knjige nisu mogle reći bilo je ono što se moglo začeti u tom osmanlijsko-slovenskom srcu. Ljubav, čista i skrivena. Intimna. Nevidljiva, nedodirljiva za dodir sveta. 

Kažu ljudi, da učeni ljudi iz Basre, na mestu gde je nekada bio Raj i gde se mnoge istine čuvaju duboko utisnute u tamošnje ljude, a on je poreklom bio jedan od njih, o ljubavi znaju da kažu: „Ljubav je kao senka. Ako trčiš za njom nikad je nećeš stići. Ako joj okreneš leđa prati će te.“ Imamo i mi par sličnih narodnih umotvorina, a opet i mi, i oni, spremni smo ove reči izgovoriti, ali ne u njih i verovati. Duboko u sebi verujemo da ljubav možemo stići. Osvojiti. Prigrabiti za sebe. I nećemo odustati dok ne probamo da je otmemo od onoga čije je korake odlučila da prati. 

U njegovom rodoslovu još je bilo jako sećanje na jednog Bajazita, koji je svilenim gajtanom presudio bratu, a opet prihvatio da mu mač odrubi glavu za ljubav jedne žene. Žene, čiju je zemlju osvojio i koja mu je poslata kao molba, kao milosnica, iako tu sudbinu sebi nije prihvatila. Kažu, da ruka koja daje, da je uvek iznad ruke koja prima. Muškarac može zahvalno i ponizno da primi i običnu šolju tople kafe i da taj poklon smatra velikim i jednakim svom poreklu. I Bajazit je Oliverin poklon smatrao ravnim svojom položaju i prihvatio ga je sa zahvalnošću. Knjige kažu da je zbog nje, njemu date milosnice i glavu izgubio. Da je zbog sramote, njoj nanete, glavom udarao o okove dok nije izdahnuo. Više je voleo da umre nego da gleda njenu sramotu. Jer, voleo je. On, osvajač. On, koji je ne tako davno bratu radio o glavi. Ako je u njemu i bilo svireposti osvajača onda je ona nestala u dodiru sa princezom čiju je zemju opustošio. 

Ljubav ne bira, i ima svoje puteve. Skrivene. Intimne.  

Sećam se kako sam ga tad komšiju gledao, u oči, i kako su mi one uzvraćale pogled, te oči, i kako je sa tim plavim očima pre ličio na brata mog oca nego na nekoga ko je „poslom osvajača“ došao iz Azije i ostao ovde, i kako sam kroz taj pogled shvatao da osmanlije nisu neprijatelji, da to nikada nisu bili. Da su i oni, osmanlije, o kojima se nije baš lepo pričalo tih, a i potonjih godina, ljudi poput nas, i bolji od nas, jer ponekad kada smo mi bili sposobni samo za sram, oni, ili bar jedan od njih – moj komšija, bio je sposoban da voli. Neprimetno. Tiho. Nenametljivo. Daleko od očiju znatiželjnog sveta. Tada sam shvatio da su oni osvajali ljubavlju podjednako koliko i sabljom. Zar im to treba zamerati? Samo zato što su naši preci znali za sram, a oni ne? Kada ćemo naučiti da poput Bajazita pratimo srce – gde god nas ono odvelo? Bez ozbzira koje boje kože, stausa ili ubeđenja bude ona ka kojoj nas odvede? 

Godinama kasnije shvatio sam da i ljubav i patriotizam imaju svoju cenu. Danas sam spreman da je platim samo zbog ljubavi. Makar to bila samo senka koju pratim...