Spor čovek

Spor čovek

 

 

Čovek čiji je pogled zagledan u tačku koja postoji još jedino u njegovoj mašti, trudi se da se suoči sa sobom. Sa onim što je još ostalo od nekog prethodnog Ja koje više ne postoji.

Piše, ili mu se to kroz zapisane reči obraća duh tog nepostojećeg Ja. Nije siguran. Kao što nije siguran ni da li postepeno i nepovratno gubi razum.

Nekada je mislio da nije moguće ispričati sopstvenu priču bez samo obmanjivanja. Pita se da li je ceo život obmana ili su to samo sećanja koja idealizuju neko drugo vreme. Nekada, kroz ono što napiše uspeva da uhvati i poneku svesnu misao umetnutu između pripovesti koju mu saopštava podsvest.

Stran je sebi u svojim pričama. Misli da će to prevazići ako počne da piše duže forme.

Piše detektivske romane, mračne, vlažne, lepljive, bliske poput kriminala koji ga sad okružuje sa svih strana. Tamo poput kakvog superheroja iz stripova njegove mladosti snovima ubija zlikovce, i beži pred korumpiranim predstavnicima zakona  koji nisu kadri shvatiti šta se dešava u njegovoj glavi. Izgleda da to nisu ni čitaoci, jer knjiga se slabo prodaje.

A možda je razlog i to što se sada slabo i retko čita. Nije siguran u uzrok svoje slabe čitanosti.

Stajanje u mestu ga umara. Kretanje u krug takođe. A na to, takođe, izgleda da se, na posledku, svelo sve.

Sav život u krugovima i jednoj velikoj spirali. Čemu onda znanje što smo ga sticali po školama i barovima, pita se, a odgovora nema. Vremenom prestaje da očekuje da će ga dobiti.  

Svet je izgrađen na labavo i loše sklepanim pretpostavkama, kao i život, kao i um, koji tek sa godinama uspeva da shvati svoje zablude i konstrukcije koje je na njima izgradio.

Sad vidi život jasnije. Zna da je to skup zabluda i promašaja. Sad shvata kako je sve izgrađeno na klizavim temeljima.

Dirljiva mu je sva ta razgolićena otupljenost svakodnevnog, običnog života, nesposobnog da se izrazi u svojoj praznini. Rad, posao, očekivanja, toliko zabluda sazdanih na praznini koju ništa od ovoga nije uspelo da popuni.

A sve je stariji, i stvari se odvijaju sve brže. Sve je manje snage i volje da se na njih utiče.

Čemu? Ishod je ionako već unapred poznat.

Tako je uređen svet, kojem ne pripada, a koji ga svojata i broji u svoj poredak stvari.

Je li u pitanju sudbina ili nesposobnost da se stvari dublje razumeju? Ko zna? Podsvest mu nije kadra to odgovoriti. Ne sada.

Možda će to i moći nekom drugom pričom. Saznaće već kada je pročita i u njoj prepozna sebe. Do tada mu ostaje samo da piše.

I objavljuje…