Zbeg

Zbeg

(05.08.2020)

Još nije umrlo u meni.

To, što me goni.

Tu je. Osećam ga. 

Samo reči beže, neuhvatljive, pred mislima i olovkom. Nisam ih kadar zapisati. Lete misli, jave se i nestanu. Budnim me trže, reklo bi se da me muče i to ne bi bila laž. To unutra, što želi napolje, to je muka, od koje bežim u sebe, a ona je tu, i želi napolje. Mora da progovori, pa makar i kroz mene. 

Ko to progovara dok zapisujem reči, tek oformljene, crvenom hemijskom u svesku, odakle ću ih možda još jednom prepisati pre nego ih objavim. Ko? Čija se to svest na mene spustila i sad me koristi kao početnu tačku svoje objave svetu. 

U Boga ne verujem. I on to zna. Ako ga ima. Siguran sam da ni on ne veruje u mene. Do sada bar nije pokazivao da veruje. Sva je prilika da će tako i ostati. 

Pa ko onda drži (ovu) besedu jezikom i glasom mojim. Progovara li univerzum nekada kroz ljude, ako već ne progovara kroz ptice, iako one umeju da lete, a ljudi baš i ne umeju. 

Znam, naučio sam to na vežbama prinudnog sletanja. To je jedino što sam naučio od letenja. Da zaglavim glavu među oblake i kad je teško, neizdrživo, da sletim – prinudno. 

Moj život je jedno veliko prinudno sletanje. Ne samo moj. Takav je život generacije, naroda i mesta gde pripadam. Vreme ateriranja. Bez goriva, bez točkova, bez kočnica. Uz lom i buku kidanja ono malo lagane strukture stvorene da nas zaštiti od katastrofe što ne prolazi. 

Juče sam čitao Đidu. Anatomiju (jednog) morala. Juče je bio onaj dan u godini, kada se gadim ljudi i kuća oko sebe. Zato što su moji. I zato što su u jednom ratu, koji se obijao o glavu nesretnicima poput stoke naguranim u traktore, u koloni, bez kraja, naplaćivali vodu. 

Tu, na prvom metru zemlje Srbije. Znam, pričala mi majka koje više nema. Ispričala i zanemela. Potom umrla. Od tuđe sramote. Tu, na pragu svoje zemlje koja je se odrekla. Koja se svih nas odrekla. Zato što gomile nepismenih, zadriglih birokrata, koji su još tu, na istim mestima, na kojima su bili i onda, sem možda, ako ih nisu prepustili svojoj deci, određuju sudbinu svih nas što nismo njihova deca.

Đido je bio u pravu. Zato je i robijao. I mi smo u pravu, i eto, još robijamo, za budućnost njihove dece, jer svoje ili nemamo, ili ćemo ih ispratiti sa onim – ne okreći se sine. I željom da se zaista ne okrenu, da ne vide zlo. I patnju. I jad. Sunovrat u kojem ostajemo, jer smo zbog ljubavi prema rodnoj grudi odlučili daćemo pre da crknemo no da odemo. 

Ima to nešto, još u meni, al, ne zna kako da progovori, a da ne zaplače, za vremenom koga nema, za ljudima koje je izgubilo.