Mom prijatelju generalu

Ahmed, Libijac, izbeglica iz Tripolija

U suton dana koji umire, putujem negde, ne znam više gde. Zašto – još jedno koje ne smem da postavim sebi, a posebno ne drugima. U džepu, znojavom šakom stiskam kamen i parče hartije sa imenom oca, ulicom i kućnim brojem koji, svi odreda, više ne postoje.

Putujem u noć, u koloni nesretnika koji će posle nazivati izbeglicama, za koje će praviti planove povratka, više ni sam ne znam gde. Koračam napred, u tamu noći bez zvezda, ja što izgubio sam sve i što nikada neću dobiti ništa.

Ja za koga će se brinuti mnogi, a koga nikada neće dodirnuti ta briga, koja noćas još postoji, bar na rečima, a i u njima, polako počinje da bledi.

Ko proživi ovu noć, šta mu preostaje, šta do polako tiho umiranje. Svakoga dana, samoća, praznina, otupeli ljudi, praznog pogleda, savijene pojave što čekaju autobuse što ih voze i dovoze iz fabrika logora, gde se mre, da bi se živelo, do kraja meseca. Oni sretniji, među nesretnicima, sakupiće možda ušteđevinu dovoljnu tek za nekoliko polovnih neupotrebljivih stvari što će ostati za njima.

Ali ta sreća, ako postoji, noćas je još daleko i treba pregurati noć i preći kilometre ničeg, što vode negde, kuda je otišao prvi među nama, čije korake sad nemo pratimo kroz noć. Tamna i gusta poput straha što korača između nas.

Mom prijatelju generalu

Neozleđene vere u sposobnost da učine sve, pa i ono što nikome ne bi pošlo za rukom, nogom, ili već nekim drugim delom tela, organi reda, u narodu poznati kao organi, sve sumnje u njihovu nesposobnost, ili ne priličnost vlasti, kojoj su odani, oduvek i na rate, od prvog, do prvog, guraju pod tepih, a ako njega nema, jer na ulici ga uglavnom nema, do margina svesti, gde caruje primisao o njihovoj neophodnosti  i društvenoj korisnosti, na koju mi građani, na koje znaju da se okome, ti što nas što nas štite, uredno dobijamo batine, od organa, zaštitnika reda.

Uglavnom zbog nereda, po neke izgovorene reči i ubeđenja da imamo pravo da zahtevamo pravdu i osećamo se sigurno i slobodno u zemlji kojoj plaćamo poreze što odu na plate organa reda.

Pojedinim organima to nije dovoljno, pa je primereno i logično da isti, za sebe, prigrle deo plena, što dele, ili otimaju, od onih od kojih nas štite, bar kako to oni i zakoni koje su pisali neki drugi organi tvrde.

A tvrditi se može svašta, i ne treba se dokazivati, i nipošto sumnjati, ako tvrdnju iznesu ugledni član društva – kojeg tačno, to nije uvek baš jasno. A valja reći po nešto o tom društvancu, što sebe zove društvom i kad je to daleko od pristojnosti podjednako koliko od većine za koju se izdaje.

To društvance, podjednako govnjivo kao organi što ga prestavljaju, odavno beše  zaslužilo govnjivu motku, što zahvaljujući prizornom čuvanju poretka organ ne dobi. Al zasluženo uvek dođe, pa nešto velim, nek se ne brinu, društvance i organi reda, zasluženo dobiće.

Možda će tad i ova druga gomila, ona prepuna nesretnika i očajnika, dobiti ono što zaslužuje.

Možda. A možda samo naivno veruje da je nešto tako još moguće.

Iskonski strah pristojnog pojedinca

Strah vlada među građanima Srbije.

Pitam jednog od njih: „Čega se plašiš?“

„Srastanja sa svetom“.

Pogledam oko sebe i najednom i mene proguta strah.

Odbijam

Vojnik u armiji nemih…

 Odbijam… da budem, vojnik u armiji nemih.

Odbijam da gubim i vodim ratove koje su zakuvali oni dugog jezika.

Odbijam da budem glas koji ćuti, nemi posmatrač.

Odbijam poslušnost, ne želim da budem šraf u mehanizmu što svoju volju nema i volji se tuđoj pokorava.

Odbijam, sve one moje što o meni brinu na rečima i samo na rečima.

Odbijam.

A vi što sebi pravo dajete, shvatite, za navek, odbijam vas i sve vaše. Nisam zainteresovan za vaše ponude, vaše prevare, vaše ludilo, ni za šta vaše. I briga me šta o tome mislite.

Jer, volja je moja važna. I ona odlučuje. O mom životu, ona će presuđivati.

Ja više nisam vojnik u armiji nemih , moj glas progovorio je i sada je red da ga čujete.

Autor zle kobi

Reči se umnožavaju, poruka ostaje neuhvatljiva.